Kada je profit siguran, pomoć države nije potrebna

su ugovor o zakupu hale i upravne zgrade bivše štamparije „Mladost” u Ćurpiji, u kojoj će otvoriti pogon i do kraja narednog meseca započeti proizvodnju. Ta kompanija, koja se bavi proizvodnjom odeće, za početak će zaposliti 250 radnika, sledeće godine još 600, a u trećoj fazi biće ukupno 1.000 zaposlenih. Vrednost investicija je oko milion evra, a pri tom su, potvrdio je predsednik opštine Ćuprija Ninoslav Erić, turski investitori odbili subvencije države i opštine za zapošljavanje radnika, ističući da žele da ulažu svoj kapital jer su sigurni u to da im se to isplati.

Za razliku od te kompanije, Fabrika za proizvodnju aluminijumske folije za farmaceutsku industriju „Lamp ist”, koja je bila prva strana kompanija u Tehnološkom parku u Vršcu, ovih dana je prekinula proizvodnju čekajući novog vlasnika. Ona je za otvaranje radnih mesta od tadašnje SIEPE, dakle države Srbije, dobila bespovratno 10.000 evra po radniku, obavezuući se na to da će ih zaposliti 120. Međutim, za četiri godine ta kompanija nikada nije imala više od 28 zaposlenih i sada čeka novog vlasnika, a radnici koji su se nadali zaposlenju, ostali su kratkih rukava, kao i onih 28 koji su posao imali.

Nesporno je da poslednjih godina sve evropske države vode ljutu borbu za investitore i privlačenje investicija na svoju teritoriju, ali i dalje je otvoreno pitanje šta je sve potrebno učiniti i koje sve pogodnosti dati da bi neko otvorio fabriku i zaposlio radnike. Neki investitori – a učinio je to svojevremeno i nemački „Boš“ – dolaze u Srbiju zbog toga što su uvereni u to da će profitirati, a nekima ni povelike državne subvencije i privilegije koje Srbija daje nisu dovoljne da se duže u njoj zadrže. „Boš“ je pokazao da se u Srbiji može uspešno raditi i zaraditi i bez državnih subvencija za zapošljavanje jer planira da tokom ove godine poveća broj zaposlenih za 500, iako za to neće uzeti ni dinara poreskih obveznika.

Direktor projekata održivog lokalnog razvoja USAID-a Hauard Okman tvrdi da postoje kompanije koje bi investirale u Srbiji i bez poreskih olakšica jer očekuju profit. Naime, on smatra da dobri investitori, oni koje neće otići sutra, ulažu u strane zemlje iz poslovnih razloga, a ne zbog poreskih olakšica.

– Ako dajete olakšice i subvencije, svi ih traže – ističe Okman. – Ali bez te politike i dalje bi bilo kompanija koje bi ulagale, i to zbog profita. Jednostavno, kompanije neće doći na neko tržište ako im to nije profitabilno, a ako je već profitabilno, pitanje je zašto im davati još i novac preko toga.

Dodaje da je radio u Ukrajini, gde su kompanije imale profit od 20 do 25 odsto, vraćale uloženi novac za dve do tri godine, i da ne vidi razlog da se takvim kompanijama daju još i državne subvencije. Ipak, ima razumevanja za to što država daje novac malim preduzećima jer to, kako kaže, svaka vlada mora da radi.

– Taj novac bi trebalo da bude iskorišćen za obuku menayera i vlasnika firmi. Novac koji se daje u vidu grantova ili za nabavku opreme mogao bi biti bolje iskorišćen ako bi se ljudi naučili kako da povećaju produktivnost jer bi tada mogli sami da zarade novac za opremu – smatra Okman.

Kreatori ekonomske politike Srbije još početkom godine shvatili su da moraju voditi drugačiju politiku subvencinisanja radnih mesta kod domaćih i stranih investitora. U mnogim slučajevima uložen novac nije opravdan jer su investitori, čim su potrošili dobijeno, napustili Srbiju. Takođe, ovoga puta vodi se računa i o regionalnoj razvijenosti pa je Vlada Srbije uredbom propisala da se za radno mesto u nerazvijenim regionima daje 7.000 evra po zaposlenom  a u razvijenijim 3.000 evra. Time je, zapravo, smanjena granica za podsticanje investitora za otvaranje radnih mesta, koja je prethodnih godina bila i do 10.000 evra po zaposlenom.

LJ. Malešević

Broj novozaposlenih diktira subvenciju

Ukoliko strani, pa i domaći, investitor želi da dobije 150.000 evra državne pomoći, mora da zaposli najmanje 20 radnika, uz 300.000 evra ima obavezu za obezbedi najmanje 30 radnih mesta, a oni koji bi hteli 600.000 evra državnih podsticaja, moraju obezbediti između 40 i 50 radnih mesta. Pri tom, moraju se obavezati na održavanje investicije najmanje pet godina, tokom kojih će redovno isplaćivati plate radnicima, koje moraju biti 20 odsto veće od minimalne zarade.