Jagnjetina u prestonici uvek na ceni

stado je sada brojnije, dok kupci ne počnu dolaziti zbog jagnjetine. Na istom poslu su i Jožefova supruga Magdika, kad nije na studijama u Segedinu pripomogne ćerka Gabrijela, a takođe i sin Gabor i snajka Brigita koji u zasebnom domaćinstvu žive u susednom selu Velebitu, ali Gabor svakodnevno dolazi pa od jutra do večeri odrađuje svoj deo obaveza na rodnom salašu.

– U ovčarstvu sam od rođenja ovde na salašu kraj ovaca, možda me tata tu negde i pravio ili na obližnjem pašnjaku gde je naše stado oduvek na ispaši – veli Jožef Kalman. – Jagnjenje se na našoj farmi malo otegne, jer tako smo podelili stado u dva čopora, da se jedan deo jagnji u jesen, a drugi u proleće, od početka marta pa dok potraje. Orijentisali smo se uglavnom na proizvodnju jagnjadi, a ovce ne muzemo već više od decenije, jer mleko nema ko da otkupljuje.

Ovce iz stada porodice Kalman je umatičeno već nekoliko godina, što prema Jožefovim rečima puno znači, posebno od kada su uvedeni podsticaji, tako da se za svako grlo dobije ove godine 7.000 dinara, što je itekako značajna pomoć ovčarima.

– Jaganjci završavaju u klanicama, a nešto ostavljamo za priplod, za obnovu i proširenje stada. Za priplodnu žensku jagnjad takođe dobijamo subvencije od države, a jagnjad koju prodajemo klanicama dobijemo podsticaj od 2.000 dinara. Potražnje za jaganjcima je uglavnom uvek dobra, a i otkupna cena je solidna, samo da tako i ostane. Za kilogram jagnjetine žive vage dobijamo 300 do 320 dinara. Mi većinom sve isporučujemo klanicama iz Beograda, jer jagnjetina u prestonici je uvek tražena i na ceni, a samo ako se jagnjad proda klanici mogu da se dobiju podsticajna sredstva iz državne kase. Zbog toga ne vredi da jagnjad prodamo nakupcima – objašnjava Jožef Kalman.

Domaćin iz Vojvode Zimonjića napominje da uz ovce u stadu drži i nešto koza, što se pokazalo praktičnim u sezoni jagnjenja, kada je podmladak brojniji pa se prekobrojna umiljata jagnjad brzo privikne da se prehranjuju sisajući kozije mleko.

Porodica Kalman pored ovčarske farme drži krave muzare koje tokom sezone od proleća do jeseni idu na ispašu, pa koliko-toliko i one doprinose uspešnijem finanijskom bilansu. Na muži je desetak krava. Telad se prodaje, ali i po neko muško grlo se ostavlja za tov.

- Nama puno znači što stado ovaca i krave svakodnevno isterujemo na ispašu na Jaraš. To značajno pojeftinjuje proizvodnju i obezbeđuje rentabilnost u stočartsvu – ističe naš sagovornik.

Jožef obrađuje oko 30 hektara, uglavnom za potrebe stočarstva u sopstvenom domaćinstvu, pa u zavisnosti kakva je godina, dešava se da ne bude ni dosta stočne hrane. Na salašu sa ocem zajedno radi sin Gabor, koji ima zasebno registrovano poljoprivredno gazdinstvo u koje se izdvojio u Velebitu, ali kada su obaveze i poslovi u pitanju, zajednički se prione. Gabor praktično u Velebitu samo da spava, a od jutra do večeri je na salašu u Vojvodi Zimonjiću.

– Nama je ovde dobro, jer smo navikli na salašu. Tu sam rođen i ne bi odavde nikud i nigde otišao, bez obzira što posla ima i za 25 sati dnevno – kategoričan je Jožef.

U paorsko salašarskim poslovima dobro se snalazi i njegov 30-godišnji sin Gabor, koji sa suprugom Brigitom u zasebnom gazdinstvu obrađuju deset jutara svoje zemlje.

– Odlučili smo da živimo u obližnjem selu Velebit, a da radimo kod kuće i na salašu. Završio sam samo osnovnu školu i opredelio se za ostanak u poljoprivredi. Radno mesto nisam morao drugde da tražim, jer posla je u paorluku oduvek bilo i biće. Sopstveno stado ovaca nemamo, ali držimo u Velebitu u tovu četiri bika, po malo, za početak, a posle se nadam da ćemo broj povećavati, jer za to imamo uslova. Sve će zavisiti od toga kakva je računica. Posao je to koji treba raditi, a uvek se nadamo da će se isplatiti – saznajemo od Gabora.

A, to što veći deo posla zajednički Gabor odrađuje s ocem Jožefom, smatra da je lakše i praktičnije, jer se međusobno ispomažu i dopunjuju.

– Mladi se teško odlučuju za ostanak na salašima i selima. Svi hoće u grad ili odlaze u inostranstvo, ali i tamo i nema “hleba bez motike”, treba radom obezbediti egzistenciju. Ja nisam ni pomislio na odlazak, čvrsto sam odlučio da ovde ostanem, a od posla ne bežim – naglašava Gabor Kalman.

Milorad Mitrović