Fenomen zaposlenih koji rade džabe

postignute vrhunske rezultate u izvozu i poslovanju na domaćem tržište, nije samo njihova zasluga već i posvećenost i rad zaposlenih u tim kompanijama. Opšti zaključak je bio da dobro plaćeni i zadovoljni radnici prave profit i donose dobitak kompaniji.

Međutim, logika ovih šestoro uspešnih vojvođanskih privrednika o dobro i redovno plaćenom radniku koji stvara dobit nije svojstvena mnogim privatnicima u Srbiji. Sociolog i saradnik Centra za razvoj sindikalizma Srećko Mihailović, koji među radnike ubraja i one nezaposlene koji moraju nešto da rade da bi preživeli, ali i one koji su nekada bili zaposleni, a sada su u penziji pa ipak rade jer od zasluženih prinadležnosti ne mogu da žive, navodi da kod nas postoji jedinstvena kategorija radnika: zaposleni koji rade, a ne primaju platu, kao i drugi radnici koji su prinuđeni da rade bilo šta i pod bilo kojim uslovima i za bilo koje pare. Zbog toga on radnike koji moraju da bi preživeli da rade bilo šta deli na nekoliko podgrupa.

– U prvoj podgrupi su radnici koji rade džabe, jer im poslodavac ne plaća ono što su zaradili. Prema zvaničnim podacima 2.000 poslodavaca ne isplaćuje redovno plate radnicima. Podsetiću na rezultate prošlogodišnjeg istraživanja prekarnosti novinara i fizičkih radnika, koji su pokazali da 16 odsto novinara i isto toliko fizičkih radnika, tvrdi da im gazde duguju novac za obavljeni rad. Procenjuje se da svakom šestom radniku poslodavac duguje jednu ili više zarada. Ako izuzmemo državna preduzeća, u kojima su plate relativno redovne, mogli bismo da tvrdimo da svakom četvrtom radniku zaposlenom u privatnom sektoru gazde duguju novac za obavljeni rad – ocenio je Mihailović.

Po njegovom mišljenju postoje i radnici koji imaju gotovo sve karakteristike nadničara. Tu, tvrdi, pre svega spadaju klasični nadničari koji po pravilu rade po direktnoj pogodbi sa gazdom, a nadnica im se isplaćuje po završetku radnog dana. U ovoj podgrupi su sezonci koje organizuje brigadir, grupovođa, ili kako već zovu onog koji posreduje između nezaposelenih, a posla željnih, i gazde.

– Gazda plaća brigadiru za urađeni posao, a on isplaćuje radnike po pogodbi. U ovom slučaju gazda retko kad “zavrne “radnika, a ako se to i desi, onda iza te prljave rabote stoji brigadir. Prevare radnika su češće ako je reč o radu u inostranstvu – objašnjava Mihailović.

Tu je, nastavlja sociolog, i famozni rad na lizing odnosno rad preko agencija za zapošljavanje. Mihailović pojašnjava je tu zapravo reč o “pozajmici radnika”, jer to praktično znači da radnik koji je zaposlen u nekom preduzeću biva pozajmljen drugoj firmi na tri meseca, a potom nekom trećem i tako redom.

– U Srbiji trenutno legalno posluje 80 agencija za posredovanje u zapošljavanju u zemlji i inostranstvu koje su evidentirane, ali njihov rad nije pravno regulisan po principima koje propisuje Konvencija Međunarodne organizacije rada. Na temu “Najamni rad u Srbiji” nedavno je, u organizaciji Međunarodnog centra “ Ulof Palme” održana rasprava na kojoj je saopšten podatak da je u Srbiji, preko agencija, angažovano od 60.000 do 80.000 naših sugrađana. Uprkos tome što je Parlament Srbije ratifikovao Konvenciju MOR-a u okviru koje je okvirno regulisan položaj radnika angažovanih preko agencija za zapošljavanje, za njenu neposrednu primenu potrebni su nacionalni zakoni, koji u ovom trenutku ne pokrivaju tu oblast rada. Osim toga, sve veći broj domaćih kompanija angažuje najamne radnike u Srbiji, zaključeno je na ovoj raspravi – navodi Mihailović.

U četvrtu podgrupu srpskih radnika Mihailović ubraja, kako ih ponegde zovu, “telefoniste” ili “radnike na telefon”. Zapravo je reč o ugovoru na nula sati rada, a to, pak, znači da radnik sa ugovorom sedi kod kuće i čeka da ga gazda pozove.

– Pritom moraš da dođeš odmah, da odradiš pola sata, tri ili dvadeset sati, u zavisnosti od toga koliko je poslodavcu potrebno. S druge strane, poslodavac nema nikakvu obavezu prema tebi sve dok ne uđeš u njegove prostorije. Tog momenta uključuje štopericu i plaća ih onoliko koliko piše na štoperici. Takav sistem priželjkuju i ovdašnji poslodavci. Iz ugla biznisa ja ne mogu da shvatim kakvi su to poslodavci i koja je to tržišna ekonomija. U petu grupu možemo svrstati mnogobrojne radnike u takozvanoj sivoj ekonomiji. Svi ovi oblici rada su, manje ili više, lošiji od radnog odnosa na neodređeno vreme, pa i od radnog odnosa na određeno vreme. Pravnici, koji se bave radnim pravom, tvrde da je nelegitimno sve što nije regulisano radnim ugovorom, a od svega ovoga je malo šta zaista pravno regulisano – zaključuje Mihailović.

Ljubinka Malešević

Sve češći rad prekovremeno, i to besplatno

U problemu su i radnici koji rade prekovremeno, često i po 12 časova dnevno, a da za to nisu plaćeni. Studija OECD pokazuje da je prekovremeni rad daleko zastupljeniji u manje razvijenim ekonomijama, a u nekima od njih je, maltene, postao način života. Teško je pronaći podatke o tome koliko radnika prekovremeno radi u Srbiji. Sindikati se žale da poslodavci, posebno strani, koje naša država subvencioniše zarad otvaranja radnih mesta, često primoravaju radnike da ostaju prekovremeno na poslu, i to, neplaćeno, na šta oni pristaju iz straha od gubitka posla. Po našim zakonima, kao prekovremeni rad računa se svako prekoračenje utvrđenog radnog vremena, osim onog do koga je došlo preraspodelom radnog vremena. Ipak, važno je dodati da ni u jednom slučaju prekovremeni rad nije besplatan i da se on mora platiti čak i onda kada gazda naredi da se radi duže od propisanih osam sati.