Bez socijalnog osiguranja 570.000 zaposlenih na crno
NOVI SAD: Inspekcija rada redovno otkriva radnike koje gazde angažuju na crno, a ima i slučajeva da su kod nekih poslodavaca bukvalno svi zaposleni „prijavljeni” u sivoj zoni. Siva ekonomija skupo košta i državu, ali i radnike koje tako zrađuju za život jer ostaju bez socijalnog i penzionog osiguranja.
Poslednjih meseci nezaposlenost u Srbiji opada, što je dobro, ali treba reći da se sada podaci o zaposlenosti rade nešto drugačije, odnosno poslodavci su u obavezi da prijavljuju sve radnike koje angažuju, pa makar to bilo na svega nekoliko dana ili sedmica. Tako je broj zaposlenih u sivom sektoru u Srbiji u 2016. godini povećan za 43.400, što je s 30 odsto doprinelo ukupnom povećanju zaposlenih, rekao je nedavno glavni ekonomista Svetske banke Lazar Šestović, ukazujući na to da je najveći deo njih radio u poljoprivredi i građevinarstvu jer su ti sektori prošle godine ostvarili napredak, ali i da u Srbiji 570.000 građana radi bez socijalnog osiguranja. To su, u stvari, radnici koje su gazde angažovale na crno, te za njih, naravno, ne plaćaju poreze i doprinose.
udući da u Srbiji ima oko 2.000.000 zaposlenih, to praktično znači da ih oko četvrtina nema socijalno osiguranje i da ne ostvaruje ni ostala prava koja proističu iz Zakona o radu.
Po rečima predsednika Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Gorana Milića, krajem septembra 2014. godine neformalna zaposlenost u Srbiji je, na osnovu zvaničnih podataka Zavoda za statistiku, iznosila 23,4 odsto, dok je dve godine kasnije taj procenat bio 24,1 odsto.
“To zapravo znači da je ogroman broj ljudi koji su radili to činio bez ugovora o radu, ugovorenog radnog vremena, obuke za taj posao... uglavnom za minimalnu zaradu isplaćenu na ruke, a ne preko računa, dok traje sezona ili potreba za njihovim angažmanom. Istovremeno, na njihove zarade uglavnom se ne uplaćuju doprinosi te oni nisu u prilici da odu kod lekara u neku od državnih ustanova”, navodi kaže Milić.
Ne poštuju propise
“Zbog nesiplaćivanja zarada i neplaćanja poreza i doprinosa, na gubitku su i država i radnici, a taj problem mogao bi se rešiti veoma lako – poštovanjem potojećih zakona“,ističe Goran Milić. Dodaje da se, međutim, kod nas mnogi propisi ne poštuju, a to je slučaj i u ovoj situaciji, te je to i klasičan primer neusklađenosti teorije i prakse.
“Oko 650.000 zaposlenih u Srbiji prima platu sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, a oko 50.000 s velikim zakašnjenjem. Činjenica je da postoje preduzeća za koja se zna da radnici redovno dolaze na posao, ali im se ne isplaćuju zarade, ali se o tome malo priča. Neredovno isplaćivanje zarada je i pokazatelj da se radnicima ne uplaćuje socijalno osiguranje”,kaže Milić.
Iako su za poslodovace koji ne isplaćuju zarade, kao i one koji ne plaćaju poreze i doprinose na zarade zasposlenih, predviđene odogovarajuće sankcije, to se retko dešava, a najčešće obrazlaže nemogućnošću da se obaveze prema državi ispune zbog nelikvidnosti. Ipak, to ne sprečava poslodavce da od zaposlenih zahtevaju da redovno dolaze na posao i rade. I tada počinje okretanje ukrug – pošto radnih mesta nema dovoljno, radnici, uplašeni da li će sačuvati svoje, dolaze na posao i rade iako ne dobijaju zarađeno.
“Zaposleni koji se nađu u toj situaciji saterani su u ćošak jer su u potpunom strahu da li će sačuvati radno mesto i, uprkos svemu, odlaze na posao i nadaju se da će se situacija promeniti u njihovu korist i da će im zarade, koje su redovnim dolaskom na posao i radom zaradili, biti isplaćene i da će moći da ostvare i druga prava koja proističu iz Zakona o radu“, kaže Milić.
D. Mlađenović