Bez planiranja i inovacija – raspad sistema

 u industrijskoj i poljoprivrednoj proizvodnji, snažna potrošnja mineralnih sirovina i ubrzano povećanje stanovništva – nisu održivi, i da će ako se ništa ne promeni opstanak čovečanstva biti ugrožen u narednih 100 godina. Medous je 2004. objavio i „Granice rasta – 30 godina posle“, gde je konstatovao da su se sva njegova predviđanja obistinila i potvrdio da nas slom planetarnih razmera čeka 2070, a možda već i oko 2050. Pokazalo se da je poljoprivredna proizvodnja veoma osetljiva čak i na male klimatske promene. Globalno zagrevanje se očituje u naglim atipičnim promenama koje ne pogoduju mnogim kulturama: ne događaju se uvek iste promene od sezone do sezone, ali kulture kao što su žito, kukuruz, voće... neprekidno trpe i ne može se planirati njihova proizvodnja i samim tim čitav ekonomski ciklus. To, naravno, pogađa Vojvodinu i celu Srbiju i sa planetarnog se premešta na lokalni nivo.

Ovo su reči Nebojše Simina, po obrazovanju fizičara, koji je još sredinom 1980-tih radio kao sekretar „Cekosa“, Centra za uporedno izučavanje tehnološkog i društvenog progresa u Novom Sadu, čiji je osnovni zadatak bio da procenjuje posledice tadašnjih institucionalnih politika i ponudi alternative koje bi bile dostupne donosiocima odluka, koristeći pri tome spoj prirodnih i društvenih nauka. Nedavno mu je izašla iz štampe knjiga „Inovaciono društvo“, koja predstavlja mešavinu godina sakupljenog iskustva i njegovog još uvek živog poriva da promišlja budućnost našeg društva.       

- Bogate zemlje Zapada, ali sve više i one na Istoku u ubrzanom usponu, uspešne su zahvaljujući planiranju. Evropska unija je počev od Lisabonske strategije od 2000. do 2010. godine počela da planira na 10 godina, pa sada važi strategija „Evropa 2020“. Više se pet godina ne računa u dugoročno planiranje. Petoljetke u Sovjetskom Savezu su uoči i posle Drugog svetskog rata podrazumevale ideološku potku, komunističke postulate utkane u dugoročnu viziju. Danas je ideologija izgubila značaj koji je imala i više se ne zna šta će se desiti čak ni u vrlo kratkom roku. Međutim, bez planiranja se ne može. Na individualnom nivou je možda lepše živeti bez plana nego s njim, ali društvo ne podnosi tu taktiku. Eto, mi kuburimo stalno s poljoprivredom, paori ne znaju koju proizvodnju da zasnuju. U Evropi se to zna, proizvođač je upućen da pravi računicu na duži rok - objašnjava Simin.      

Naš sagovornik dodaje da se u Evropskoj uniji prave pilot-projekti za čitava sela, što je nekada bila praksa i kod nas, ali se nikada nisu ostvarili. Tržište je nesavršeno i potrebni su korektivi iz ugla potreba određene zajednice. Evropski stratezi zato sada pokušavaju da osnaže tzv. socijalno preduzetništvo. U EU ima već 10 odsto takvih preduzeća, a kod nas ih je manje od jednog procenta, ako se uzmu u obzir i zemljoradničke zadruge koje i nisu pravi primer socijalnog preduzetništva. Ideja je u prvi mah bila da se zaposle invalidi i ugrožene grupe stanovništva, a da se u proizvodnju ujedno uključe i ekološka pitanja gde profit nije prioritet, nego upravo socijalni interes. Takvo preduzetništvo štedi sredstva poreskih obveznika i ujedno povećava bruto društveni proizvod, što spada u ekonomiju budućnosti. Ako se zaradi makar nešto, a uspostavi održiva proizvodnja koja zapošljava ljude – jako puno se postiže. Doprinos socijalnih preduzeća srpskoj ekonomiji se procenjuje danas na svega oko 0,2 odsto bruto društvenog proizvoda.      

U Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, doduše, postoji predlog zakona o socijalnom preduzetništvu i obećanje da će on biti usvojen do kraja godine, ali potrebna je i strategija da sve ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru. Hrvatska je, recimo, ima. Potrebna je podrška društva da se ljudi obuče, ali se samo tako, konkretno, planiraju promene u društvu i dolazi do nečeg novog.     

- Inovativnost je odlika društva koje je spremno na promene, i to je jedan od principa razvoja. Razvoj je u nadležnosti Republike Srbije i u Ustavu piše da bi Skupština morala da donese plan razvoja. Ali ne piše na čiji predlog, ne postoji obaveza Vlade da to uradi pa se negde gubi pojam odgovornosti. Šta ako država ne donese plan razvoja? Pa – ništa. Mi nemamo dugoročnu strategiju ni plan razvoja, a došli smo do toga da prosečan građanin Srbije proizvede tri puta manje robe i usluga od prosečnog građanina sveta, dok prosečan građanin u EU proizvede deset puta više od nas.     

To je začarani krug. Potreban nam je plan da se ovo društvo osposobi za promenu i transformaciju, saglasno aktuelnim potrebama i interesima. U Ustavu ništa ne piše o razvoju društva u celini – pominju se samo razvoj nedovoljno razvijenih područja i naučno-tehnološki razvoj. U nadležnosti Skupštine je usvajanje plana razvoja, ali ona to do sada nije radila. Planove razvoja je usvajala Vlada, ali ih u poslednjih nekoliko desetina godina nije sprovodila u delo – ostajali su u fiokama nižih službenika zaduženih za njihovu distribuciju. Kasnije nikog više nisu interesovali. Ti planovi moraju biti naučno utemeljeni, a od 2000. nijedan od tih planova nije rađen na principima nauke o upravljanju velikim sistemima - kaže Simin.      

Lisabonska strategija EU doduše nije ostvarila ni upola ciljeve koje je postavila i morala je da redukuje očekivanja, ali to i nije osnovni smisao plana, nego da se markiraju ključne tačke promena, dodaje naš sagovornik.      

- Nije suština u tome da pogodiš šta će biti za 15 godina, nego da osposobiš društvo da rešava svoje probleme. Pokušao sam da ponudim jednu koncepciju razvoja Srbije do 2030. s idejom da naše zaostajanje za svetom počne da se smanjuje, umesto što se iz godine u godinu povećava. Čak je i u regionu naš ekonomski rast u poslednjih šest-sedam godina bio najsporiji. Niska stopa zaposlenosti, korupcija, slaba konkurentnost u odnosu na članice EU pa i one u neposrednom okruženju, odlazak mladih i obrazovanih preko granice trbuhom za kruhom, nizak standard – sve to govori o neuspešnim pokušajima da se izvučemo sa dna. A to ne ide s ovom partokratskom klimom u zemlji. Mora se prekinuti sa zapošljavanjem preko političkih stranaka na izmišljenim radnim mestima u javnom sektoru i ukloni parazitski društveni sloj težak nekih 6 odsto BDP-a, koji živi na račun radnih ljudi i budućih generacija.      

Poslednji globalni plan razvoja Srbije „Nacionalnu strategiju održivog razvoja“ usvojila je Vlada još 2008, pre no što smo u punoj meri osetili posledice svetske ekonomske krize. Nije realizovana, kao ni sve domaće globalne strategije pre nje. Naredne, 2009. BDP Srbije je opao za čitavih 12 procenata. Poređenja radi, u Japanu tokom godina Drugog svetskog rata BDP je opao za ukupno 15 odsto uprkos razaranjima japanske privrede u tom periodu. To samo govori da naš ekonomski i politički sistem nije na zdravim temeljima.     

Evropske integracije su moguće sredstvo transformacije srpskog društva ka višem civilizacijskom nivou u kome bi bili veći izgledi za opstanak, rast i razvoj. Živeti od prošlosti je komotno, raditi za budućnost je teško i mukotrpno, veli Simin. Da bismo, recimo, ostvarili samo jedan od prioriteta bez kojeg nam nema članstva u EU, a tiče se održivog rasta i ekonomije koja neće zagađivati životnu sredinu (u tom sektoru smo najudaljeniji od EU), moramo udvostručiti energetsku efikasnost do 2030. godine. Trenutno je ona kod nas tri puta manja u odnosu na razvijene zemalje.      

- Velikim sistemima se ne može upravljati iz jednog centra. Mi se stalno pitamo, ko u stvari rukovodi Amerikom? A to je zapravo mreža, jako složena. Tvrdog jezgra gotovo da ni nema, nego je čitava igra uspostavljena po određenim pravilima, dok mreža radi i pulsira. Kroz nju teku različite informacije i nema samo jednog čoveka koji može sve da ih zna i poveže. Pojedinac ili grupa stalno pokušavaju da pojačaju svoju poziciju i uticaj u mreži, ali jača uticaj i drugih, i to se stalno menja jer se menjaju i okolnosti. U našem slučaju jedan od klasičnih odgovora na takav zahtev za decentralizaciju sistema bila je Dinkićeva regionalizacija. Međutim, to je urađeno samo parcijalno, a ne strateški i sistemski i nije moglo da funkcioniše.      

Ako se upravlja samo iz jednog centra, onda se preslikavaju interesi tog centra na ceo sistem i sledi diktatura. A krajnji cilj decentralizacije jeste da se u društvene potrebe kao što su za održanje, rast i razvoj preslikaju interesi svih. Koliko god bio genijalan neki Vučić, Đinđić ili sutra neko treći – to je samo po jedan mozak. A treba znati kako uključiti milion mozgova u zemlji Srbiji - kaže Simin.     

Elem, po njegovom mišljenju potrebni su nam novi ustav, reformisanje državnih institucija, javne uprave, javnih preduzeća, uspostavljanje pravne države, povećanje udela investicija u BDP-u – jednom rečju promena celokupne paradigme.      

- Edukacija je moćan pokretač i glavni uslov za stimulisani razvoj našeg društva, i to ne samo u ekonomiji. A brzina promene društva zavisiće pre svega od uspostavljanja novog vrednosnog sistema, makar i do 2030 - zaključuje Nebojša Simin.      

            

Relja Knežević

 

Uspešne radionice     

- Ako izuzmemo njihovu spoljnu politiku, čini mi se da je Izrael među najinovativnijm društvima. U Evropi bih naveo Dansku, Finsku... Finci su utemeljili transformaciju društva na obrazovanju kao najvećem razvojnom potencijalu, koje je još uvek najbolje u Evropi. Nešto slično su uradili i Južnokoreanci, podigavši svoju ekonomiju s akcentom na tehničkom obrazovanju. Mi kažemo da je naš potencijal hidropotencijal ili ugalj, a mozak ne spominjemo. Šta sve treba da uradimo na obrazovanju? Mnogo toga, u njega bi trebalo najviše uložiti, ako treba i milijardu evra. Ali prethodno mora petoro ljudi da sedne, da naprave zakon i strategiju, da pozovu entuzijaste koji ne bi tražili ni dinar, eksperte koji su u penziji, a znaju brdo stvari - kaže Simin.