Kostić kupio šećeranu u Senti, ona otišla u stečaj

Ova fabrika nije radila u prošloj kampanji jer se dugo čekao stav Komisije za zaštitu konkurencije, pa je slatki koren uglavnom prerađen u šećeranama „Sunoka“. Računi i imovina senćanske fabrike su bili blokirani, predstečajni postupak se razvlačio i otvaranje stečaja odlagalo, te kampanje neće biti ni ove godine pošto je sa proizvođačima iz regiona Potisja ugovorena setva na oko 2.000 hektara slatkog korena. 

Otvaranje stečaja i učvršćivanje katanca na senćanskoj šećerani bio je povod za razgovor sa predsednikom kompanije MK Grupa Miodragom Kostićem, koji je kategoričan da Srbiji trebaju četiri šećerane, od kojih za tri „Sunokove“ u Vrbasu, Pećincima i Kovačici sigurno ima opstanka,  da ima prostora za još jednu, a ulaskom u Evropskom unijom možda za još jednu.

Po njegovim rečima Srbija je s EU dogovorila kvotu za izvoz 180.000 tona šećera, domaćem tržištu je potrebno 200.000 tona, a sve preko toga može samo da proda na područje Cefta, čija je ukupna potrošnja 200.000 tona, a pošto od septembra ove godine na područje Cefta može da izvozi i EU, ta vrata su nam zatvorena.

Miodrag Kostić ukazuje da kupovinom šećerane u Senti nije kupio sirovinsku bazu senćanske fabrike jer je deo otišao u „Helenik šugar“. On ukazuje da u stečajnom postupku ne očekuje ništa posebno i da se za sada ne zna kakva će biti sudbina ove šećerane, ko god da je preuzme, jer su dugovi mnogo veći nego što se mislilo. U trenutku transakcije ispostavilo se da senćanska fabrika ima dugovanja od 1,4 milijarde dinara, odnosno da joj nedostaje oko pet miliona evra obrtnog kapitala.

"U slučaju Sente neće se ništa dramatično desiti. Jednostavno je - šećeranu u Senti nisam zatvorio ja već to što nema šećerne repe. Proizvođači šećerne repe su dobro došli i u „Sunoko“ i u „Helenik šugaru“, samo neka je seju. Senta je u svojoj okolini imala 4.700 hektara sirovinsko podurčje, a ostatak šećerne repe je transportovan iz Srema, što je znatno poskupljivalo proizvodnju. Konsolidacija industrije šećera će pomoći proizvođačima šećerne repu da je proizvode više", kaže Kostić.

"Prošle godine je samo u tri šećerane „Sunoka“ proizvedeno 420.000 tona šećera, a na je to „Helenik šugar“  dodao 170.000 tona i mi ne znamo gde ćemo sa viškom od 200.000 tona šećera, osim da ga prodajemo ispod cene", objašnjava Kostić.

Na konstataciju da je „Sunoko“ i pored svega ipak kupio fabriku u Senti, Kostić kaže da se ispostavilo da se ne može proizvoditi šećer koji nema kome da se proda, a da nema ekonomske logike da rade fabrike ako nema dovoljno šećerne repe.

" Pre više od četiri decenije, kada su građene šećerane postojale su subvencije kako bi bilo dovoljno sirovine i fabrike su radile punim kapacitetom. Tada je pod šećernom repom bilo 115.000 hektara, a sada se seje na manje od 60.000 hektara. U Rumuniji, Mađarskoj, Hrvatskoj po hektaru zasejane šećerne repe proizvođači od države dobijaju 600 evra, što kroz ruralni razvoj što direktno za podršku proizvodnje šećerne repe, a uz prosečan prinos to je najmanje 10 evra po toni repe. Zato je i razumljivo što kod nas nema dovoljno šećerne repe za sve šećerane, pa kako da šećer prodajemo na tim tržištima, kada je njihova proizvodnja značajno subvencionirana",ističe Kostić.

Na pitanje da li je kupovina šećerane u Senti poslovni promašaj MK Grupe i „Sunoka“, Kostić kaže da bi fabrika u Senti mogla da radi samo ukoliko ne bude mogla da se preradi sva repa u preostale tri šećerane.

"Kupio sam je i nadam se da će jednog dana biti šećerne repe. Ne može se niko naterati da seje repu, već će ona se sejati ako na njoj ima profita, a ja mogu da platim samo cenu šećerne repe koja omogućava profit i preko toga ne. Proizvodnja šećerne repe je prošle godine bila profitabilna, ali ko zna kako će biti ubuduće", kaže Kostić.

M. Mitrović