Železnička pruga Budimpešta-Beograd u prošlosti i budućnosti: Staparac doveo voz do Novog Sada

Ova saobraćajnica, čija je predviđena dužina 350 kilometara deo je kineske inicijative, a sada već i projekta „Jedan pojas, jedan put“ za uspostavljanje novog, savremenog „puta svile“! Time će, kako se očekuje, ojačati saradnja između Kine i zemalja istočne, južne i centralne Evrope. Očigledno je da naša zemlja koristi šansu da osavremeni pruge, poveća prihode od železničkih usluga, a već su i privučeni kineski investitori. Pruga, koja na pojedinim deonicama omogućava brzinu do 200 kilometara na čas, trebalo bi preko Subotice i Kelebije da se, kako je predviđeno, poveže sa Peštom. Ove godine, kako je najavljeno, počeće i gradnja brze pruge prema Nišu... Čitav projekat je zamišljen da vagoni s robom brže stižu iz kinesksog dela luke u Pireju do centralne  Evrope.

Srbija je uključivanjem u ovaj projekat nastavila samo tradiciju železničkog saobraćaja dugu na našim današnjim prostorima 140 godina. Kao što su se sada lokomotive „zahuktale“ kineskom inicijativom, tako su ih,  izgradnjom pruge od Pešte prema jugu i istoku, pokrenule odluke Berlinskog kongresa 1878. godine. Povodi su bili geopolitički, ali pre svega ekonomski. U to vreme nije bilo tvrdih puteva i jedini pravac prevoza je bio Dunav. Saobraćaj je funkcionisao samo u kasno proleće, leto i ranu jesen. Kad su počinjale magle, tadašnji parobrodi, zbog nedostatka odgovarajuće navigacije, nisu bili pogodni za sigurnu plovidbu, pogotovu zimi kad se uhvati led.  Pruga je od Pešte do Subotice stigla 1882. godine. U grad pored Palića voz je već došao 1869. godine od Segedina i nastavio prema Somboru i Bogojevu, a šine su postavljene za još nekoliko pravaca. Iz tog, tada već značajnog železničkog čvora počela je da se gradi najvažnija pruga prema jugu – prema Novom Sadu! I dalje – prema Zemunu gde je bila granica Austrougarske i Srbije.

Prvi voz iz Subotice stigao je u Novi Sad 5. marta 1883. godine na železničku stanicu, izgrađenu godinu dana ranije. Nalazila se na mestu današnje Limanske pijace, a od nje je ostala samo limanska pošta koja se tamo nalazi i danas. Voz je do tadašnje stanice dolazio prugom trasom današnjeg Evropskog bulevara, koji je bio daleka novosadska periferija. Od stanice, prugom po pravcu današnjeg Bulevara cara Lazara išla je do mosta Franje Josifa, a posle, kroz tunel ispod Petrovaradinske tvrđave prema Zemunu, prolazeći kroz još jedan tunel – kod Čortanovaca. Pruga prema Zemunu je otvorena 10. decembra 1883. 

Prugu od Subotice do Novog Sada i postavljanje šina na most preko Dunava u Novom Sadu, na čijim će se zaostalim stubovima izgraditi novi pešačko-biciklistički most, projektovao je inženjer Nikola Stanković, rodom iz Stapara. Rođen je 18. decembra 1843. godine. Gimnaziju je završio u Budimu, a kao stipendista Matice srpske 1867. godine diplomirao je na Politehničkom fakultetu u Pragu  gde je stekao diplomu građevinskog inženjera. Bio je jedan od najvećih železničkih stručnjaka svog vremena. Projektovao je više desetina pruga u tadašnjoj monarhiji, u Erdelju, Bačkoj i Slavoniji. Na poziv srpskog ministra građevine Pere Velimirovića, Stanković je, uz preporuku ugarskih vlasti, pozvan da organizuje železnicu u Srbiji. Njegovim nastojanjem stvoren je Zakon o direkciji srpskih državnih železnica. Čak je nadzirao i radove na izgraddnji pruge od Beograda do Carigrada.  Kralj Aleksandar Obrenović odlikovao ga je Ordenom Svetog Save trećeg stepena. Vratio se 1892. godine u Ugarsku i bio oblasni direktor Ugarskih železnica u Aradu. Penzionisan je 1912. godine, a posle Velikog rata se vratio u Stapar, u Kraljevinu SHS. Umro je u Doroslovu, a sahranjen je 1931. godine u Staparu. Po penzionisanju, car Franja Josif mu je,  za izuzetne zasluge, dodelio titulu plemića sa naznakom Staparski s pravom prenosa na potomke. Plemićku, odnosno grofovsku titulu nosio je i njegov sin Nikola Uroš Stanković  koji je bio austrougarski oficir, a posle Prvog svetskog rata, viceadmiral i komadant jugoslovenske Kraljevske ratne mornarice (1932. do 1934. godine).

Nikola Stanković je zaboravljen. Većina današnjih Staparaca nikad nije čula za njega, a spomenik na Velikom groblju u Staparu je zapušten. Ispred kuće u centru sela u kojoj je rođen i koja, istina, i danas postoji, sagrađena je benzinska pumpa. Pre nekoliko godina grupa intelektualaca koji uglavnom ne žive više u Staparu pokrenula je inicijativu da se prostor u centru sela ispred zgrade Mesne zajednice nazove „Park Stankovića“, ali taj predlog, kao i da se još neka mesta u selu nazovu po značajnim Staparcima,  nikad nije stigao na razmatranje pred zvanične organe!

Ova pruga je za 140 godina imala niz značajnih događaja. Od 1889. do 1962. kroz Novi Sad je saobraćala jedna verzija Orijent ekspresa na liniji Pariz – Istambul i Pariz – Atina. Posle je to bila jedna varijanta tzv. Simplon ekspresa koji je išao od Berlina do Beograda. To su bili u to vreme luksuzni vozovi jer se putovalo više dana i karte su bile dostupne samo povlašćenoj klasi. Po nekim podacima i putovanje vozom  na početku saobraćaja nije bilo dostupno svima. Karta trećeg razreda od Subotice do Novog Sada iznosila je desetinu prosečne plate ili „300 jaja i tri para pilića“!

Kada se Novi Sad počeo primicati prema Dunavu, 1961. godine je izgrađen drumsko-železnički  Žeželjev most. Tri godine kasnije otvorena je nova železnička stanica, koja je ove godine prilagođena novim uslovima saobraćaja. Do tada je voz, uglavnom parnjača prelazila Dunava preko starog Petrovaradinskog mosta i prolazila kroz centar podgrađa na privremenoj pruzi, dimeći stanare i njihove stanove. To je bila nova epoha u razvoju saobraćaja, ali i Novog Sada. I tada je  bilo negodovanja da je ona daleko od centra, ali su se Novosađani nekako privikli. 

Pruga Subotica - Novi Sad je elektrificirana u potpunosti 1980. godine i spojila se sa deonicom do Beograda. Do tada su povremeno saobraćale i „parnjače“ kao i prema  Somboru i Bogojevu. Ovaj autor je bio, kao izveštač Dnevnika, na promotivnoj vožnji. Voz je od Subotice do Novog Sada vukla parnjača, a nazad električna lokomotiva. 

Ovaj autor bio  u prilici da više od stotinu puta putuje, pre svega poslovnim vozom, od Subotice do Novog Sada i Beograda osamdesetih godina prošlog  veka. I najzad, imao sam priliku da 1985. godine putujem plavim vozom u pratnji delegacije Skupštine Jugoslavije preko Novog Sada i Budimpešte u Beč. U povratku, negde oko pola dva ujutro zamolio sam da mimo protokola voz stane u Novom Sadu, kako ne bih išao do Topčiderske stanice gde je bila baza plavog voza, pa se onda vraćao. Kada sam izašao ispred stanice i prišao prvom taksisti, upitao me: 

Otkud Vi?

Iz Beča, rekoh.

Kako?

Već smo krenuli i ja mu reče: 

Plavim vozom. Službeno.

Tog trenutka, čovek uključi taksimetar jer je pretpostavio da sam neki važan faktor i da ne bi imao problema liši se višestruke tarife! 

 Miroslav Božin