ZAŠTO JE MILUNKA SAVIĆ OŠIŠALA KOSU, POVILA GRUDI I KRENULA U RAT? Muž je napustio, sama odgajala 3 ćerke i 30 siročića

Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, a kao amanet srpskom rodu ostavila je iza sebe hrabra dela.

Kada je počeo Balkanski rat 1912. godine, Milunka je odlučila da ošiša dugu kosu, povije grudi i prijavi se u Drinsku diviziju kao Milun Savić.

Tako prerušena Milunka je u Drinskoj diviziji bila bombaš, preživela je prelazak srpske vojske preko Albanije i proboj Solunskog fronta, a onda je postala i komandir juriškog voda.

Da je Milun - Milunka otkriveno je tek kada je prvi put ranjena.

Početkom Prvog svetskog rata ponovo se prijavljuje kao dobrovoljac i to kao član "gvozdenog puka". Komandant puka, bio je Dimitrije Matić.

U isto vreme u jedinici ovog puka bile su dve hrabre heroine: Milunka Savić i Škotlanđanka Flora Sanders, piše riznicasrpska.net

U toku povlačenja srpske vojske preko Albanije, početkom januara 1916. bila je teško ranjena pa je preneta u Bizertu na lečenje. Istakla se u borbama za Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je "gvozdeni puk" bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, zarobila je 23 bugarska vojnika.

Za njena junaštva čuli su i saveznički vojnici, pa se i kod njih pronosila vest o hrabroj srpskoj devojci Milunki Savić.

Posle oslobođenja Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, kao dobrovoljac ušla je u Moravsku jurišnu četu, da se bori sa najboljim i najhrabrijim ratnicima ove divizije. O njenom junaštvu i ratnim podvizima govorilo se u savezničkim armijama.

U njenu čast postrojavani su elitni saveznički pukovi i njihove ratne zastave spuštane u njenu čast na pozdrav. O ratniku Milunki Savić pisala je strana saveznička štampa.

Posle rata dopisivala se sa francuskim ratnim komandantima: Emilom Gepratom i Lujom Franše Depereom. Uprkos slavi i počastima ostala je i dalje skromna kakva je bila kao čobanica u dolini Ibra. Ranjavana je više puta.

Za pokazanu hrabrost u borbama dobila je čin narednika. Pismeno je pohvaljivana od strane savezničke komande na Solunskom frontu.

Najpoznatija i najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu među Srbima, dobila je mnoga srpska i saveznička odlikovanja: dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrnu i Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić, Spomenicu oslobodilačkih ratova 1912—1913. Albansku spomenicu, Spomenicu za oslobođenje i ujedinjenje 1914—1918. dva francuska Ordena legije časti, francuski orden Ratnički krst sa zlatnom palmom, ruski orden Krst svetog Đorđa Pobedonosca i druga.

Na svečanosti je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su — gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa.

Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: "Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!" Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam — narednik ..."

Zbog podviga u ratu prozvana je Srpska Jovanka Orleanka. Hrabro i stoički je sa svojom generacijom podnosila ratne nedaće.

Kada su ratovi završeni, kraće vreme bila je na službi u vojsci u Sarajevu, gde se venčala sa Veljkom Gligorijevićem, činovnikom Hipotekarne banke.

Ubrzo se demobilisala. Kao dobrovoljac dobila je malo imanje na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo, nedaleko od Novog Sada.

Na dobijenoj zemlji podigla je malu kućicu, koju je ubrzo prepustila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Muž Veljko, sa kojim je imala kćer Milenu ubrzo je napustio porodicu, a Milunka kao samouka bez škole, zaposlila se u Hipotekarnoj banci kao čistačica gde je dočekala i penziju.

Jedno vreme pre dolaska na Voždovac, živela je u Skadarskoj ulici. Od svojih sredstava kupila je neveliku kuću na Voždovcu. Pred samu njenu smrt, nakon nekoliko novinskih tekstova o zaboravljenoj srpskoj heroini, dodeljena joj je garsonjera u naselju Braća Jerković.

Milunka Savić odgajila je i tri usvojene kćerke: Milku, zaboravljeno dete sa železničke stanice u Stalaću, Radmilu-Višnju, svoju sestru od ostarelih ujaka i ujne i Zorku, sirotu devojku iz Dalmacije.

Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. Milunka Savić je ovo mogla postići jer je imala znatne prinadležnosti: platu, invalidninu i francuska primanja uz dve legije časti. U slobodnom vremenu šila je šinjele za vojsku, u čemu su joj pomagala i deca.

Zanimljivo je da je u stanu za vreme školovanja držala i bugarskog studenta Bebela Ninkova, sina komandanta poražene bugarske vojske u Prvom svetskom ratu, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca da mu Milunka pomogne dok se ne snađe.

Ostao je do kraja studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom-Višnjom (1921—2004).

Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju. Danas jedna ulica u Beogradu nosi njeno ime.

Alo.rs/ Dnevnik