Stojiljković: Mi smo jeftina, a disciplinovana radna snaga

Isto tako nam je i u regionu gde su nam plate i penzije najmanje, tako da je ne samo došlo vreme, već su i prošli svi izgovori da još “ne može” i “treba još sačekati” . Poslednji je trenutak da počnemo govoriti o pozitivnim stopama rasta jer je svima jasno da nema rasta BDP i privrednog oporavka bez potrošnje, a ako radnik nema šta da troši, onda nema šta ni da doprinosi rastu. Najmanje pet do šest odsto plate moraju porasti, a da bi se ispravile neke ranije nepravilnosti određenih sektora ta povećanja moraju biti i veća.

Svima onima koji pričaju da  još “nismo zreli” za veće plate i penzije jer i dalje imamo buyetski deficit odgovorio bih da ovde sve kasni, pa i činjenica da se u celom svetu  sve menja  pa i to da prekovremeni pad zarada i penzija obara potrošnju, a samim tim i PDV, što za posledicu ima loše ekonomske rezultate i prikiva privredu na stagnatni nivo razvoja. Ako je to svim svetskim ekonomistima jasno, onda ne vidim gde je problem kod naših stručnjaka. Pa čak i kada vlast govori o nužnosti i opravdanosti povećanja zarada izgleda da ni oni ne shvataju promene koje su u trendu i koje govore suprotno od onoga što se ovde radi.

Poglavlje 19. je sada u fazi komentara izrade Akcionog programa, koji je neka vrsta “popravnog” ispita, a deo njega jeste i socijalni dijalog. To je teško Poglavlje zbog teških zadataka, a ono što je uvek loše bilo procenjeno u izveštajima Evropske komisije jeste stanje socijalnog dijaloga u Srbiji. Socijalni dijalog kod nas je glava bez udova, jer postoji  samo SES Srbije i Vojvodine i fiktivno postojeći još jedino 17-18 koji ne funkcionišu. Niti se na SES-u ključni zakoni razmatraju, jer se većina njih donosi po hitnoj proceduri, niti tu sede svi koji su bitni za odlučivanje o odnosu sveta rada i sveta kapitala. Ne razgovara se o svemu bitnom i u razgovoru ne odlučuju oni koji se pitaju.

Ono čega se “pametan stidi, budala se ponosi”, pa tako i kada je reč o našem reklamiranju jeftine, a kvalifikovane radne snage. Naravno da je to za investitore prednost ako u nekoj državi mogu da dobiju jeftinu radnu snagu, a pri tom obučenu - jer nisu oni ni protiv visokoobrazovanih ukoliko ih mogu dobiti za minimalac. S druge strane, naša država  učestvuje u “trci” sa zemljama regiona koje se takmiče koja će ponuditi jeftiniju radnu snagu i bolje uslove kako bi privukli investitore. Međutim, istraživanja pokazuju da cena radne snage nije jedini odlučujući uslov, jer investori isto tako razmišljaju i o poslovnom okruženju, korumpiranosti javne administracije, njenoj efikasnosti i o (ne)postojanju čvrstog antimonopolskog zakonodavstva.

Poverenje u sindikate je u ogromnom deficitu i neka vrsta naše misije je da povećamo to poverenje. Niko od radnika od nas ne traži objašnjenje zašto je ovde tako jeftina radna snaga u odnosu na druge države koje su daleko ispred, ali nemamo dovoljno energije i snage da kažemo zašto smo se našli u ovoj poziciji. To je posledica razaranja i svega onoga što smo preživeli u protekle dve i po decenije: ruinirana privreda, tehnološka zaostalost i izgubljena tržišta. Onda smo uleteli u  porazni neoliberalni obrazac  u kojem su se radnici izgubili. Radnici  moraju da vide da će neko za ono što nam se dogodilo i što je dovelo da budu ovde gde danas jesu i krivično odgovara.

Sindikat strašno ceni društveno korektne poslodavce koji poštuju zakone i ovu državu u kojoj zarađuju profit. Sasvim je sigurno da postoje poslodavci koji zapošljavaju i kojima je važno da radnici dobro i zadovoljno rade, jer onda je i njima bolje. Dakle, postoje i takve gazde, ali postoje i one druge koje ništa ne poštuju i kojima ništa osim zarade nije važno. Mnogo je teže biti sindikalno prisutan u privatnom nego javnom sektoru, ali nije nemoguće. Ušli smo u neke privatne firme iako to niko nije verovao, ali i radnici nam moraju pomoći. Da su oni spremni da pomognu ne bi se dogodilo da “Goša” iz Smederevske Palanke nekoliko godina ne plaća doprinose i isplaćuje plate i bude izvan sindikalne javnosti, a da tek onda kada to nesrećni radnik plati životom svi sa tim jadnim stanjem budu upoznati i zgranuti. Ne sme se čekati da “sve pukne” da da tek onda svi reagujemo. Bez pritiska javnosti , sindikati nemaju dovoljno snage da se izbore za poštovanje radnika. Državne službe, inspekcije rada, interna javnost, resorno ministarstvo ... svi oni moraju reagovati ako neko ne poštuje radnika, bio on domaći ili strani investitor.