ВРТ ДЕТИЊСТВА: ЛЕА И ЈА Викенд у Итебеју

Ни у једном периоду свог одрастања, а мог стварања, Леа није желела да је старија или млађа, увек су јој, уз неограничену машту онога „шта би било кад би било”, наметнуте године биле сасвим океј. Али, кад бих, као у Харију Потеру, могла штапићем да извучем понеко (не)сећање и зароним у њега као гост на два-три мунута и посматрам Леу неупадљиво, из прикрајка, ох, свакако да има неколико узорака из Врта којима бих радо присуствовала.

Рецимо, прва станица би ми била Леини први кораци. Често налетим на фотографију која сведочи тој сцени, али верујем да ни једна слика или препричавање доживљаја не могу да дочарају атмосферу у облику клупка у ком су испреплетени срећа, усхићење, понос, али и стрепња од суштинског почетка свега. Волела бих да видим Леино лице како се крезубаво кикоће јер је урадила нешто баш „брааавооо”, а можда не зна тачно шта; несигурно гегање придржавајући се за ваздух и први самостални доживљај неког новог света, са нове висине, из непознатог угла. А највише бих волела да видим родитеље, њихову реакцију и емоције, боре које су најавиле еру старења, јер уз децу време најбрже лети. (Мада би требало да иде брзином Леиног првог корака.)

Па пецање са татом на Бегеју, негде између Буџака и шлајза у Итебеју, а место учичкано између жбуња и враголастих врба. Свако је имао свој штап и пецали су на пловак. Сећам се да је Леа, уморна од чекања рибе да уради свој део посла, трчкарала по златкастој трави до кукова, да би тата наједном довикнуо да се плен закачио баш на Леину забачену удицу! Ијао, те среће! Иако је више била одушевљена природом него татиним хобијем, улов ју је навео да схвати да пецање спаја све што јој се свидело тог дана.

Сцена које се често присећам је она кад су Леа и Мики, већ пресељени у Житиште, отишли на викенд у Итебеј код бабе и деде. Једно вече су се, на неописиво Дедино стрпљење, код њега у кухињици дружили и, јелте, огладнели. Како је Деда на већину ствари климао главом, а Леа је била врло разумна са жељама, те вечери, сећам се прехладне, пржила је кромпир на „подешеном” смедеревцу. Први пут у животу. На свињску маст. У шерпици. Зашто желим да завирим у дедину кухињицу? Па, Леа је тада направила најбоље кромпириће икада! И ја сад желим да знам који је рецепт: немогуће да је у питању само почетничка срећа, или субјективни доживљај свега што се те вечери издешавало. Сећам се да је и Деда био одушевљен. У ствари, само желим да видим и осетим још једном ту блискост коју је Леа имала са Дедом.

Пријало би ми да провирим у летовање у Турској, кад су сво четворо (Леа, Мики, мама и тата) ишли; не бирам сцену која ми је најдража, баш су све дивне. Ал’ добро, можда бих се на минутић вратила на први сусрет да најбољим-на-свету пуфнастим и сочним профитаролама које су, прецизно наслагане чиниле несавладиву а јестиву пирамиду преливену чоколадом. Пристајем и на још једну ноћну шетњу са Мамом по Кушадасију, или скок са бродића у нестварно бистро море, ушушкано у неком заливу, или изненађење кад стајемо на бели камен његовог величанства Памукала, очекујући да је врео под необузданом звездом, а он хладан и орошен као скулптура од леда.

И мислим да би било сасвим у реду да овде ставим тачку. Како сам кренула, могла бих до прекосутра да набрајам, а реално, и ово је сасвим довољно.

У који део свог Врта бисте ви завирили?

Леа Радловачки