VRT DETINJSTVA - LEA I JA: Duga loza Tubiša Radlovačkih

Skoro pa da i vrapci na grani znaju da imam psa koji se zove Tubiša. (Nedavno sam shvatila sa će moja Jubavica uskoro da napuni četiri godine, i kako se samo, dovraga, usuđuje da bude tako mator?)

Međutim, pitate li se ikada – otkud baš to ime?

Pa, ovako... Priča je vrlo predvidiva, a opet ima neki „preokret”, što bi se reklo.

Elem, Lein Deda Vela iz Srpskog Itebeja imao je psa. Mešanca. I dok je Lea imala godinu, dve, tri, možda i četiri, Deda je imao nešto starijeg džukca zvanog Tubiša. U nekom trenutku, Tubiša je misteriozno nestao (bar mislim) na neki od puteva bez povratka.

A onda. Onda je Deda „stvorio” novog Tubišu, koji je na Dedin i Lein dogovor poneo prethodnikovo ime, mada ni počemu (nešto sam uverena) nisu ličili jedan na drugog. U glavi mi je samo neki omanji riđi polučupavi avlijaner.

Ime mu se nikako nije uklapalo uz njušku, ali je ipak poslužilo kao sećanje na prvog mi znanog Tubišu, zbog kog sam se još tada, sa godinu, dve, tri, možda i četiri, zaklela, bez pikova i trikova, da ću jednog dana imati samo svog Tubišu. (Oko dve i po decenije kasnije, meni se ostvario taj san i sada imam psa kom najviše na svetu pristaje to ime i dogodio mi se u najboljem mogućem obliku i izdanju.)

Naime... Taj Dedin pas, možda prvi, možda drugi, trčkarao je po dvorištu, verovatno se kao igrao sa Leom, a sećam se i da su jednom, svo troje, špartali ka Starom Begeju, okruženi gustom trskom malo dalje od bašta i sela, kako bi se došunjali do njihovog mesta na reci i božemoj – pecali.

Istina je da me to pseće ime više asocira na nešto što su Deda i Lea imali zajedničko, a da je živo i živahno, te kada sam se zarekla da ću imati i sama istoimenog psa, više je to bila želja da što duže i prisutnije čuvam Dedu u sećanju.

E, sad ide onaj „preokret” u priči... Kad je moj Tubiša postao samo moj, Dede već uveliko nije bilo, a kako savremeni običaji nalažu, ceo moj virtuelni opus prijatelja saznao je kad sam postala „tetka jednog predivnog anđela”, četvoronožnog doduše (mada se više smatram cimerkom, nego tetkom), a onda mi se u komentaru ispod slike javi stric Fića iz Australije (čija je mama bila rođena sestra mome Dedi) i kaže: „Tubiša je bilo ime kuce tvoga pradede, moga deda Bače, ili Milovana, po kom je tvoj tata i dobio ime. Sećam se da je bio malen, duge žute dlake. I voleo je da se mazi. Naravno, svi psi se zovu Tubiša, to je tradicija koju i ti nastavljaš.”

Nesvesna da baš toliko negujem tradiciju, shvatih da je reč o dugoj lozi Tubiša Radlovačkih. Samo, ko će je nastaviti nakon nas?

Lea Radlovački