ВРТ ДЕТИЊСТВА - ЛЕА И ЈА: Дуга лоза Тубиша Радловачких

Скоро па да и врапци на грани знају да имам пса који се зове Тубиша. (Недавно сам схватила са ће моја Јубавица ускоро да напуни четири године, и како се само, доврага, усуђује да буде тако матор?)

Међутим, питате ли се икада – откуд баш то име?

Па, овако... Прича је врло предвидива, а опет има неки „преокрет”, што би се рекло.

Елем, Леин Деда Вела из Српског Итебеја имао је пса. Мешанца. И док је Леа имала годину, две, три, можда и четири, Деда је имао нешто старијег џукца званог Тубиша. У неком тренутку, Тубиша је мистериозно нестао (бар мислим) на неки од путева без повратка.

А онда. Онда је Деда „створио” новог Тубишу, који је на Дедин и Леин договор понео prеthodnikovo име, мада ни почему (нешто сам уверена) нису личили један на другог. У глави ми је само неки омањи риђи получупави авлијанер.

Име му се никако није уклапало уз њушку, али је ипак послужило као сећање на првог ми знаног Тубишу, због ког сам се још тада, са годину, две, три, можда и четири, заклела, без пикова и трикова, да ћу једног дана имати само свог Тубишу. (Око две и по деценије касније, мени се остварио тај сан и сада имам пса ком највише на свету пристаје то име и догодио ми се у најбољем могућем облику и издању.)

Наиме... Тај Дедин пас, можда први, можда други, трчкарао је по дворишту, вероватно се као играо са Леом, а сећам се и да су једном, сво троје, шпартали ка Старом Бегеју, окружени густом трском мало даље од башта и села, како би се дошуњали до њиховог места на реци и божемој – пецали.

Истина је да ме то псеће име више асоцира на нешто што су Деда и Леа имали заједничко, а да је живо и живахно, те када сам се зарекла да ћу имати и сама истоименог пса, више је то била жеља да што дуже и присутније чувам Деду у сећању.

Е, сад иде онај „преокрет” у причи... Кад је мој Тубиша постао само мој, Деде већ увелико није било, а како савремени обичаји налажу, цео мој виртуелни опус пријатеља сазнао је кад сам постала „тетка једног предивног анђела”, четвороножног додуше (мада се више сматрам цимерком, него тетком), а онда ми се у коментару испод слике јави стриц Фића из Аустралије (чија је мама била рођена сестра моме Деди) и каже: „Тубиша је било име куце твога прадеде, мога деда Баче, или Милована, по ком је твој тата и добио име. Сећам се да је био мален, дуге жуте длаке. И волео је да се мази. Наравно, сви пси се зову Тубиша, то је традиција коју и ти настављаш.”

Несвесна да баш толико негујем традицију, схватих да је реч о дугој лози Тубиша Радловачких. Само, ко ће је наставити након нас?

Леа Радловачки