VRT DETINJSTVA - LEA I JA: Al' se u Banatu dobro jede, baš!

Ako me sećanje dobro služi, ovo vrsno jelo je najčešće pravio tata. Mama bi urgirala da što više bude prženog luka, a da alevu papriku stavlja svako u svom tanjiru onoliko koliko voli. Pride idu i kiseli krastavci, razume se. Pričao je tata Lei kako su čak dva dana u nedelji nekad bila „rezervisana” za nasuvo s krompirom, baš kao što je rinflajš uvek nedeljom (a nekad je bio i četvrtkom, tako mi je nešto u glavi).

I ma koliko se činilo da je jednostavno napraviti ovaj specijalitet, zapravo je vrlo važno da krompir ne bude prekuvan, da ne bude živ, da ne bude „brašnast”; da luk ne zagori, ali i da ne bude samo tek-tek zlatkast; testo, iliti makarone, takođe treba da budu skuvane taman, jelte, da se ne bi ugnjecavile, ulepile, pretvorile u grudve i slično. I, da se razumemo još nešto, nasuvo s krompirom nije sirotinjska hrana!

Dok se vi sad razmišate kad ste poslednji put jeli ovakav ručak, mene drma nostalgija za mladim krompirićima i pečenim svinjskim vratom koje bi tata spremao kad god nije znao šta bi drugo mogao da pravi. (Što je bilo vrlo često, ali Lea se nije bunila.) A ako nije vrat na meniju, onda su pileći bataci, eventualno krilca. Uh, kako je Lea tek obožavala krompir u „čakšire”, sa pečenom slaninom i močom od istopljene svinjske masti sa alevom paprikom.

Kad je reč o „brzinskim” i „skromnijim” večerama, Lea se najviše radovala pijacama – domaća tatina ’leba, tanke slaninice il’ šunke i crna luka, samo met’i što više. Jer, sve se to vole, neg’ šta!

Za „komplikovanije” obroke, koji su se spremali duže nego svi navedeni zajedno, uvek je bila zadužena mama. I koliko god čekali i čekali i čekali na njen ručak il’ večeru, kad zakuva supu s knedlama od pileće džigerice, griza i belog luka, sa omikinim domaćim rezancima – pa, ceo svet može da stane i ništa više nakon tri tanjira takvog „gustiša” nije potrebno želucu i očima. Al’ nađe se mesta za pokoju ćuftu i sos od pečuraka il’ mirođije il’ kiselih krastavaca, makar malo pirea kad već nema pomfrita, ali i za pečenu papriku s mnooogo belog luka.

I Lea je sve to krkala, a da joj se ništa nije „lepilo”.

Doručak, istina, nikad nije bio nešto važan u porodici Radlovački. Iako se stalno ponavljala mantra „doručak pojedi sam, ručak podeli s prijateljem, večeru daj neprijatelju”, prvi obrok se jeo kad i gde se stigao (uglavnom po pekarama), drugi, onaj što bi trebalo da je najveći, jeo se najčešće s nogu, čisto da se prezalogaji jer se svi štede za treći obrok, njeno veličanstvo zvano Večera, kad je „astal šaren” skoro ko u Balaševićevoj pesmi.

A danas... Kad sam predaleko od Banata, nedelja mi najteže pada. Zveckaju sudovi po komšiluku, šušti meso sa tiganja, galame mikseri, mirišu supe i krompirići, a ja jednom mesečno skupim svu volju ovog sveta da napravim makar nasuvo s krompirom.

Ma, nije ni to tako loše!

Lea Radlovački