ВРТ ДЕТИЊСТВА - ЛЕА И ЈА: Ал' се у Банату добро једе, баш!

Ако ме сећање добро служи, ово врсно јело је најчешће правио тата. Мама би ургирала да што више буде прженог лука, а да алеву паприку ставља свако у свом тањиру онолико колико воли. Приде иду и кисели краставци, разуме се. Причао је тата Леи како су чак два дана у недељи некад била „резервисана” за насуво с кромпиром, баш као што је ринфлајш увек недељом (а некад је био и четвртком, тако ми је нешто у глави).

И ма колико се чинило да је једноставно направити овај специјалитет, заправо је врло важно да кромпир не буде прекуван, да не буде жив, да не буде „брашнаст”; да лук не загори, али и да не буде само тек-тек златкаст; тесто, илити макароне, такође треба да буду скуване таман, јелте, да се не би угњецавиле, улепиле, претвориле у грудве и слично. И, да се разумемо још нешто, насуво с кромпиром није сиротињска храна!

Док се ви сад размишате кад сте последњи пут јели овакав ручак, мене дрма носталгија за младим кромпирићима и печеним свињским вратом које би тата спремао кад год није знао шта би друго могао да прави. (Што је било врло често, али Леа се није бунила.) А ако није врат на менију, онда су пилећи батаци, евентуално крилца. Ух, како је Леа тек обожавала кромпир у „чакшире”, са печеном сланином и мочом од истопљене свињске масти са алевом паприком.

Кад је реч о „брзинским” и „скромнијим” вечерама, Леа се највише радовала пијацама – домаћа татина ’леба, танке сланинице ил’ шунке и црна лука, само мет’и што више. Јер, све се то воле, нег’ шта!

За „компликованије” оброке, који су се спремали дуже него сви наведени заједно, увек је била задужена мама. И колико год чекали и чекали и чекали на њен ручак ил’ вечеру, кад закува супу с кнедлама од пилеће џигерице, гриза и белог лука, са омикиним домаћим резанцима – па, цео свет може да стане и ништа више након три тањира таквог „густиша” није потребно желуцу и очима. Ал’ нађе се места за покоју ћуфту и сос од печурака ил’ мирођије ил’ киселих краставаца, макар мало пиреа кад већ нема помфрита, али и за печену паприку с мнооого белог лука.

И Леа је све то кркала, а да јој се ништа није „лепило”.

Доручак, истина, никад није био нешто важан у породици Радловачки. Иако се стално понављала мантра „доручак поједи сам, ручак подели с пријатељем, вечеру дај непријатељу”, први оброк се јео кад и где се стигао (углавном по пекарама), други, онај што би требало да је највећи, јео се најчешће с ногу, чисто да се презалогаји јер се сви штеде за трећи оброк, њено величанство звано Вечера, кад је „астал шарен” скоро ко у Балашевићевој песми.

А данас... Кад сам предалеко од Баната, недеља ми најтеже пада. Звецкају судови по комшилуку, шушти месо са тигања, галаме миксери, миришу супе и кромпирићи, а ја једном месечно скупим сву вољу овог света да направим макар насуво с кромпиром.

Ма, није ни то тако лоше!

Леа Радловачки