Vrt detinjstva: Lea i ja
Lea je spavala u krevecu do pete godine. Ne sećam se da se bunila zbog toga, volela je svoje ušuškano gnezdo sa Medom, na svega metar od bračnog kreveta u spavaćoj sobi.
Sigurna sam, s druge strane, da je žarko želela da ima svoju, dečju sobu, kao što su neki njeni vršnjaci imali, ali da ste je pitali kako je zamišlja, sumnjam da bi imala neki konkretan odgovor. Tad nisu bile u modi sobe u kojima je krevet na sprat, sa njega se spušta toboganom, a ispod je radni sto sa svim fensi stvarima koje su deci preko potrebne.
Elem... Kad je došao na red da se Mihailo stvori na ovom svetu, Lea je postala "vlasnica" dnevne sobe, ali bez ijednog obrisa prostorije koja je bila ranije.
Bele zidove prekrile su reljefne tapete sivkastih detalja; umesto žućkastobelih zavesa sa "volanima" visile su, u dva reda, ispeglane, lila i roze, pa sve simetrično vezane u prednjem redu; umesto bež dvoseda i troseda, u sobi su se našli beli radni sto, bela stolica, beli, jelte, polica i orman, kao i krevet koji je imao svilenkastu sivkasto-lila-plavu cvetnu presvlaku i ukrasne jastuke koji su se, dabome, slagali sa jastukom na već pomenutoj stolici. Od detalja tu su bili: lampa u obliku guske, koja je imala i kasetofon u sebi, potom bonsai, poneka Leina Barbika, pleteni krevetac za njenu lutku (veličine bebe), dva-tri crteža zalepljena (simetrično) na zidu i... mislim da je to sve.
Da li je to bila soba iz Leina snova? Nije.
Da li joj se svidela? Pa, najviše joj se sviđala prilika da ima svoj prostor, ali da je mogla sama da ga kreira, sigurno bi to bio neki šareni yumbus pun igračaka, postera i koječega, našla bi Lea već šta...
Da li mama treba da bude razočarana što se Lei nije svideo taj minimalistički, cakum-pakum utegnuti prostor? Naravno da ne!
Međutim, Lea nije imala dugo tu svoju sobu, ni godinu dana, čini mi se, jer se desilo bombardovanje, pa i preseljenje iz Itebeja u Žitište. Tek posle nekoliko meseci, sve se namestilo tako da je opet imala tu svoju sobu (s drugačijim rasporedom i bez tapeta), ali ne zadugo. Mihailo je prerastao krevetac (pre pete godine), pa se "uselio" u Leinu sobu zajedno sa novim dečjim krevetima na sprat, al' bez tobogana.
Ali, znate šta je najzanimljivije?
To što ja sad imam svoj yumbus, ispunjen brojnim knjigama i biljkama (od kojih neke doživljavaju sudbinu bonsaija), ali je nameštaj beo i sivkast, zavese su lila, trosed je do skoro bio prekriven onom presvlakom iz Leine sobe (jer ju je vrlo malo koristila, mnogo je dosadno svako jutro je stavljati, a uveče skidati, pa je dobrano očuvana), a ukrasnim jastucima i dalje se ne zna broj!
Lea Radlovački