Vrt detinjstva: Lea i ja

Elem... Lea je bila osmi razred i sa svojim odbojkaškim klubom (ŽOK Žitište) išla je na neki veeeeeliki turnir u Obrenovac. Tri dana ekskurzije na kojoj su ih čekale utakmice, a koliko je trebalo da ih odigraju – zavisilo je od njih samih. Sećam se, većina timova, muških i ženskih, bila je smeštena u jednom ogromnom hotelu; bio je masivan, ’nako socijalistički, mislim da se čak i zvao po gradu u kom se nalazio.

Najjaču emociju Lea je doživela po ulasku u sportsku halu – strah – pre svega od objekta koji je bio toliko visok, da mu se detalji na plafonu nisu mogli videti. (Karikiram, jasno vam je, ali verujte, u Leinim očima to je bio najglomazniji prostor u kom se ikad zadesila.) Kako su male Žitištanke navikle da imaju predstavu koliko visoko mogu da udare loptu, u Obrenovcu se taj osećaj potpuno izgubio. Naročito Lei, a bila je tehničar (dizač), i ako neko mora precizno da zna gde da plasira loptu uvis, to je bila ona. I u’vati je prpa, sećam se ko da je juče bilo, izgubiće zbog nje, sve će zabrljati, neće igrati kako treba, trema joj trese kolena kao da nisu bila njena, akustika ubija, čuju se glasovi s drugog kraja hale, koncentracije ni na vidiku... (Od tri utakmice, jednu su dobili i to onu koju su igrali u nekoj školskoj sali koja je bila manja od žitištanske, ali, časna pionirska, nije bila Leina krivica! Jednostavno, drugi timovi su bili bolji i uigraniji od njihovog.)

Kako su utakmice bile iscrpljujuće, zajedno sa svim pripremama i uzbuđenjem kog je bilo i na pretek tih dana, Lea je doživela još nešto značajno novo. Počela je da jede – cveklu! Iako je ovo povrće bilo često prisutno na omikinoj trpezi, borbe su bile večite, jer kako Lea može da ne voli da je jede; e, onda je otišla na pomenuti turnir, hranila se u pomenutom hotelu u kom su, jednog ručka, služili cveklu. Muke njene, ostaće, jadna, gladna. Ali, prazan želudac je vapio za hranom, makar ona bila i ukiseljena i iz tegle, i Lea dade cvekli šansu i – zaljubi se! Od tada, cvekla je obavezna u frižideru (domaća il’ kupovna, nije bitno), Lea je jede u svim prilikama, čak i na seminarima na kojima se, bez pardona, služila s belim lukom. Mljac!

Sećam se i jednog dečkića s tog turnira, godinu dana stariji od Lee, čini mi se da je iz Smedereva, plavušan. Tražio joj je broj telefona (da bi se „cimuljali“ i dopisivali kol’ko im je to telefonski buyet dozvoljavao, čega, doduše, nije bilo, jer ljubav nije zaživela) i mahao joj dok je odlazila iz hotela, dok je sedela u autobusu do prozora, tužna što se putovanje završava i svesna da je ono neponovljivo...

Pitate se kakve sve to veze ima s „naša lepa srpska jezika“?

Desetak minuta pred odlazak iz Obrenovca, Lea je sa drugaricama napuštala sobu, spakovane su ušle u lift, a u donjem holu dočekao ih je trener sa upravnikom hotela. Pita ih čika Upravnik, nasmejan, onako najnormalnije – kako im je bilo ova tri dana, kakvi su im utisci...

„Jooooj, bilo je straaaavaaaaa“, uzviknu Lea sva ushićena, a upravnik prebledi.

„Zar je toliko bilo loše?“, pita čovek, mrtav-ozbiljan, a Lea poveže onaj izraz „strava i užas“ i skapira da fini Upravnik ne zna za „savremene“ izraze koje mladi koriste.

„Ma, neeeeee... Bilo je super, ne sekirajte se, samo što ’strava’ ima i dobro značenje“, izvuče se Lea, domaćin se osmehnu s olakšanjem, poželi im srećan put i ponovni dolazak u hotel...

Da nije bilo onog plavušana da ispravi utisak pri odlasku, bome, Lea bi cupkala od sramote do Žitišta. Ali, ako ništa drugo, bar je sve ređe koristila izraz „strava“ i, ako vam je za utehu, nikad nije prešla na „ekstra“.

        Lea Radlovački