Врт детињства: Леа и ја

Елем... Леа је била осми разред и са својим одбојкашким клубом (ЖОК Житиште) ишла је на неки вееееелики турнир у Обреновац. Три дана екскурзије на којој су их чекале утакмице, а колико је требало да их одиграју – зависило је од њих самих. Сећам се, већина тимова, мушких и женских, била је смештена у једном огромном хотелу; био је масиван, ’нако социјалистички, мислим да се чак и звао по граду у ком се налазио.

Најјачу емоцију Леа је доживела по уласку у спортску халу – страх – пре свега од објекта који је био толико висок, да му се детаљи на плафону нису могли видети. (Карикирам, јасно вам је, али верујте, у Леиним очима то је био најгломазнији простор у ком се икад задесила.) Како су мале Житиштанке навикле да имају представу колико високо могу да ударе лопту, у Обреновцу се тај осећај потпуно изгубио. Нарочито Леи, а била је техничар (дизач), и ако неко мора прецизно да зна где да пласира лопту увис, то је била она. И у’вати је прпа, сећам се ко да је јуче било, изгубиће због ње, све ће забрљати, неће играти како треба, трема јој тресе колена као да нису била њена, акустика убија, чују се гласови с другог краја хале, концентрације ни на видику... (Од три утакмице, једну су добили и то ону коју су играли у некој школској сали која је била мања од житиштанске, али, часна пионирска, није била Леина кривица! Једноставно, други тимови су били бољи и уигранији од њиховог.)

Како су утакмице биле исцрпљујуће, заједно са свим припремама и узбуђењем ког је било и на претек тих дана, Леа је доживела још нешто значајно ново. Почела је да једе – цвеклу! Иако је ово поврће било често присутно на омикиној трпези, борбе су биле вечите, јер како Леа може да не воли да је једе; е, онда је отишла на поменути турнир, хранила се у поменутом хотелу у ком су, једног ручка, служили цвеклу. Муке њене, остаће, јадна, гладна. Али, празан желудац је вапио за храном, макар она била и укисељена и из тегле, и Леа даде цвекли шансу и – заљуби се! Од тада, цвекла је обавезна у фрижидеру (домаћа ил’ куповна, није битно), Леа је једе у свим приликама, чак и на семинарима на којима се, без пардона, служила с белим луком. Мљац!

Сећам се и једног дечкића с тог турнира, годину дана старији од Лее, чини ми се да је из Смедерева, плавушан. Тражио јој је број телефона (да би се „цимуљали“ и дописивали кол’ко им је то телефонски buyеt дозвољавао, чега, додуше, није било, јер љубав није заживела) и махао јој док је одлазила из хотела, док је седела у аутобусу до прозора, тужна што се путовање завршава и свесна да је оно непоновљиво...

Питате се какве све то везе има с „наша лепа српска језика“?

Десетак минута пред одлазак из Обреновца, Леа је са другарицама напуштала собу, спаковане су ушле у лифт, а у доњем холу дочекао их је тренер са управником хотела. Пита их чика Управник, насмејан, онако најнормалније – како им је било ова три дана, какви су им утисци...

„Јоооој, било је страааавааааа“, узвикну Леа сва усхићена, а управник пребледи.

„Зар је толико било лоше?“, пита човек, мртав-озбиљан, а Леа повеже онај израз „страва и ужас“ и скапира да фини Управник не зна за „савремене“ изразе које млади користе.

„Ма, нееееее... Било је супер, не секирајте се, само што ’страва’ има и добро значење“, извуче се Леа, домаћин се осмехну с олакшањем, пожели им срећан пут и поновни долазак у хотел...

Да није било оног плавушана да исправи утисак при одласку, боме, Леа би цупкала од срамоте до Житишта. Али, ако ништа друго, бар је све ређе користила израз „страва“ и, ако вам је за утеху, никад није прешла на „екстра“.

        Леа Радловачки