Vojvođansko zdravlje: Stres kao okidač za nastanak zdravstvenih tegoba

Razumevanje veze stresa i njegovog uticaja na telesne bolesti podrazumeva sadejstvo faktora rizika i zaštitnih faktora u vidu biološke podložnosti, psiholoških iskustava i socijalnih uticaja koji oblikuju reakciju na stres u smislu mogućnosti nastanka bolesti, smatra docentkinja dr Dragana Ratković iz Klinike za psihijatriju Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine.

Postoji tumačenje koje podrazumeva da različite bolesti nastaju pod uticajem najčešće neprijatnih emocija u slučajevima kada postoji biološka predispozicija za bolest.

- U ovom smislu ranjive osobe ispoljavaju oskudnu bihejvioralnu ekspresiju emocija, koje se konvertuju u različite mentalne ili somatske funkcionalne poremećaje. U osnovi psihosomatskih poremećaja je somatizovana anksioznost, koja predstavlja mehanizam kojim se emocionalni sadržaj transformiše u telesnu sferu. Patološki supstrat se stvara kada protok anksioznosti kroz telo postane dominantan za „pražnjenje“ viška anksioznosti. Zbog toga, protokom vremena tokom kojeg postoji hronična anksioznost, dolazi do promena u strukturi organa, te se tada oboljenje smatra somatopsihičkim – navodi dr Ratković.

Prema rečima dr Ratković, određeni životni događaji mogu da budu uzrok stresa i da utiču na pojavu mentalne i somatske simptomatike. Navodi kako su sredinom prošlog veka, psihijatri Holms i Rahe na osnovu razmatranja uticaja stresnih životnih događaja na nastanak bolesti napravili skalu socijalnog prilagođavanja.

- Ova skala sadrži 43 životna događaja povezana sa različitim intenzitetom stresa kod prosečnog čoveka, a kao najstresniji su hijerarhijski rangirani: smrt bračnog druga, smrt deteta, razvod, zatvorska kazna, smrt roditelja ili prijatelja, telesna bolest, venčanje, otkaz, penzionisanje, bolest bliskog srodnika, trudnoća, rođenje deteta, seksualni problemi, poslovni problemi, finansijski problem – navela je dr Ratković.

Stres podrazumeva interakciju između jedinke i sredine i uključuje subjektivnu percepciju i procenu stresora. Još je Hipokrat tvrdio da je važnije koja ličnost ima određenu bolest, od toga koju bolest ima određeni čovek. Modernim istraživanjima nisu potvrđene ranije pretpostavke da postoje profili ličnosti koji u potpunosti mogu da se povežu sa određenim telesnim bolestima, jer  koncepti ličnosti sklonih pojedinim oboljenjima nisu održivi sa stanovišta nivoa organizacije ličnosti.

- Različiti tipovi ličnosti mogu da razviju određena ponašanja koja su određena različitim faktorima (biološkim, psihološkim i socijalnim), pa i ponašanja koja dovode do bolesti. Podložnost prema stresu, kao i uspešnost u suočavanju i savladavanju stresa, zavise i od kognitivnih i afektivnih karakteristika ličnosti, kao i od psihološke organizacije i dominantnih mehanizama odbrane koje ličnost koristi u stresnim situacijama. Osobe koje su otpornije na nastanak psihosomatskih bolesti imaju sposobnost vladanja sobom u stresnim situacijama, kontinuirano su angažovane u aktivnostima, lako se adaptiraju na životne promene, koriste socijalnu podršku i shvataju stres kao izazov umesto kao pretnju – navodi dr Ratković.

Pored nepovoljnog uticaja nespecifičnih stresora, kao što su smrt bračnog druga ili razvod, neki naučnici su sugerisali da su osobe sa specifičnom strukturom ličnosti sklone nastanku određenih psihosomatskih bolesti. Prvo su identifikovane specifične karakteristike ličnosti osoba kod kojih nastaje koronarna bolest i one uključuju kompetitivnost, tvrdoglavost i agresivnost. Američki psihoanalitičar i jedan od osnivača psihosomatske medicine Franc Aleksander bio je zagovornik teorije da specifični nesvesni konflikti jesu povezani sa specifičnim psihosomatskim bolestima.

- U tom smislu, osobe podložne ulkusu na želucu imaju jaku nezadovoljenu potrebu za zavisnošću, dok osobe sa hipertenzijom imaju neprijateljske impulse u vezi kojih se osećaju krivim. Međutim, moderna istraživanja nisu potvrdila da specifični psihički faktori stresa mogu da dovedu do specifičnih telesnih bolesti – napominje dr Ratković.

Sa druge strane, naučno je potvrđena teorija nespecifičnih stresora koja govori u prilog činjenici da hronični stres udružen sa anksioznošću predisponira određene osobe za psihosomatske bolesti.

- Još jedan nespecifični faktor stresa podrazumeva i aleksitimiju. Osobe sa aleksitimijom nisu sposobne da prepoznaju i iskažu svoja osećanja, zato što nisu svesne svog raspoloženja i zbog toga se kod njih razvija anksioznost koja može da dovede do somatskih bolesti – istakla je dr Ratković.

Novija istraživanja ukazuju na patoanatomske promene određenih moždanih struktura pod uticajem pretrpljenog stresa, a što se povezuje sa dejstvom endogeno izlučenih kortikosteroida. Pretpostavlja se da su psihosomatski poremećaji uglavnom uslovljeni poremećajem u hipotalamo-hipofizno-adrenalnoj osovini i simpatičkom nervnom sistemu. Studije neuroimidžinga su utvrdile da anksioznost, zdrava ili patološka, provocira regionalne metaboličke promene u mozgu koje čak mogu i da se mapiraju.

- Psihosomatska medicina se definiše kao medicinska oblast koja se bavi psihofiziološkim poremećajima i psihosomatskim bolestima odnosno onim poremećajima u čijoj etiologiji psihološki faktori mogu imati značajnu ulogu. Termin „psihosomatski“ je prvi put upotrebio nemački psihijatar Hajnrot početkom 19.veka, ukazujući na značaj povezivanja psihičkog i telesnog kod bolesti – napomenula je dr Ratković.

Kao deo odgovora na dejstvo stresa uočena je i inhibicija imunog sistema. Dokazano je da kod osoba izloženih hroničnom stresu postoji povećan rizik za nastanak određenih telesnih bolesti. Tako hronični stres može da utiče na povećan rizik od pojave oboljenja gastrointestinalnog trakta, kao što su iritabilni kolon, ulcerozni kolitis, ulkusna bolest, zatim na oboljenja kardiovakularnog sistema kao što su povišen krvni pritisak, aritmija, vazovagalna sinkopa, na bolesti respiratornog sistema gde su hiperventilacioni sindrom, astma, hronična opstruktivna bolest pluća, na oboljenja endokrinog sistema što može da izazove hiper i hipotireoidizam, šećernu bolest, hiperkorticizam i hiperprolaktinemiju, na bolesti kože gde se javljaju psorijaza, atopijski dermatitis, psihogene ekskorijacije, pruritus, na oboljenja mišićno-skeletnog sistema gde su reumatoidni artritis i sistemski lupus, kao i na glavobolje i to migrenske, klaster i tenzione. Dokazano je da je anksioznost nezavistan faktor rizika za nastanak i održavanje hroničnih telesnih bolesti, nezavisno od demografskih faktora i stila života.

- Tu je i kategorija psihosomatskih poremećaja koji se definišu kao funkcionalni poremećaji izazvani stresom, bez trajnih patoanatomskih oštećenja organa i organskih sistema. Smatra se da mehanizam nastanka ovih bolesti može da se obrazloži produženom hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema, kao i hiperaktivnošću hipotalamo-hipofizno-nadbubrežne osovine pod uticajem stresa – objašnjava docentkinja Ratković.

Sa aspekta psihološke medicine, zdravlje nije samo odsustvo bolesti i stanje fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, kako je to zvanično definisano, već mora da uključuje i ispravan put suočavanja, reagovanja i prilagođavanja na različite promene sa kojima se čovek stalno suočava.

- Poznato je da svaka bolest narušava psihičku, telesnu i socijalnu ravnotežu, time što preti da poremeti funkcionisanje čoveka i što aktuelizuje njegove intrapsihičke konflikte. Međutim, savremena medicina zanemaruje činjenicu da u shvatanju značenja bolesti, značajnu ulogu imaju psihološki i socijalni faktori, jer svaku bolest prati niz stresogenih situacija koje definitivno menjaju i narušavaju kvalitet života čoveka – napominje dr Ratković.

Prevaziđeni model bolesti koji govori da neki spoljašnji uzročnik dovodi do telesnog oštećenja, poremećaja funkcije organizma i telesnog simptoma nije mogao da objasni nastanak arterijske hipertenzije, karcinoma ili određenih mentalnih poremećaja. Zbog toga je na scenu stupila multifaktorijalnost u razmatranju etiologije, odnosno nastanka mnogih bolesti te se sve više razmatra interakcija nasleđa, genetskih promena, ekoloških faktora, spoljašnjih bioloških faktora, stresa, nepovoljnih životnih događaja i životnog stila.

- Psihosomatska bolest se definiše kao bolest sa patoanatomskom lezijom u čijem nastanku i toku je uticaj psihičkih faktora presudan ili bar značajan. Psihofiziološki poremećaj je prolazna fiziološka reakcija nastala kao posledica emocionalnih uzroka, kao što su na primer tahikardija kod snažnog delovanja stresora, hiperventilacija kod iznenadnog straha, učestala stolica pri iščekivanju neprijatnog događaja, stezanje u predelu grudnog koša pri nepovoljnim emocionalnim doživljajima. Psihosomatska medicina je specifično medicinsko polje izučavanja, koje je formirano na osnovu dve pretpostavke: da postoji jedinstvo psihičko-telesno i da psihološki faktori moraju da se uzmu u obzir prilikom razmatranja etiologije i tretmana svih bolesti – ističe dr Ratković.

Značaj interakcija između psihe i tela zajedno sa odgovorima na somatske i emocionalne tegobe uočen je još u ranim periodima. Psihosomatska medicina je evoluirala od vremena Hipokrata, kada su bolesti opisivane zajedno sa religioznim i ideološkim aspektima, ali i kada su uočene uloge emocija i adaptacionih sposobnosti koje doprinose nastanku somatskih bolesti. Tako je Sokrat u 5. veku p.n.e. zaključio da telo ne može da se izleči ako se ne leči i duša, dok je Galen je još pre Hrista razumeo koncept adaptivne biologije u kojoj bolesti remete prirodu ravnotežu tela. Američki naučnik sa Harvarda Volter Kenon je početkom 20. veka razmatrao telesne promene u različitim psihičkim stanjima, a posebno u situacijama biološke ugroženosti, te postavio jedan od bazičnih psihofizioloških zakona „bori se ili beži“.

- Posmatranjem životinja koje se nalaze u opasnosti primetio je pojavu piloerekcije (naježenost kože), midrijaze (proširene zenice), tahikardije (ubrzan rad srca), širenja vazdušnih puteva i zaključio da ove pojave imaju za cilj spasavanje životinje borbom ili begom – kaže dr Ratković i navodi i primer američke naučnice Helen Dunbar koja je u prvoj polovini 20. veka zaključila da su osobe sa specifičnim karakteristikama ličnosti podložne razvoju specifičnih bolesti i opisala koronarnu, ulkusnu i artritičnu ličnost.

Američki psihoanalitičar Franc Aleksander je u isto vreme pretpostavio da postoje tri varijable u nastanku psihosomatske bolesti: nasleđena ili stečena osetljivost organskih sistema, psihološka pravilnost konflikta i odbrana. Poslednje se stvara rano tokom života u odnosu na životne situacije koje se gomilaju i imaju uticaj na kasniji nastanak psihosomatskih bolesti. Po njegovom mišljenju, hronično razdraženje parasimpatikusa kao posledica zauzimanja pasivnog stava, povlačenja iz životne borbe i stvaranja refleksa umrtvljenja tokom godina dovodi do astme, kolitisa i zamora. Sa druge strane, vegetativna neuroza, koja koristi put simpatikusa, dovodi do migrene, dijabetes melitusa i kardiovaskularnih bolesti.

Psihoanalitičari Džordž Angel i Artur Šmale su zaključili da neadekvatno žalovanje nakon gubitka može da bude faktor za nastanak psihosomatskih bolesti.

- Psihoanalitičari i psihofiziolozi su svakako doprineli napretku psihosomatske medicine kroz dva pristupa izučavanja ovog medicinskog polja. Prvi pristup je imao za cilj da identifikuje specifične psihološke varijable koje su u osnovi somatskih poremećaja, dok je drugi pristup uključivao eksperimentalne epidemiološke studije u cilju otkrivanja korelacija između socijalnih stimulusa, odgovora subjekata na njih i konsekventnih promena u fiziološkom funkcionisanju subjekta – ocenjuje dr Ratković.

Ona napominje da je i pandemija kovid-19 ostavila posledice po mentalno zdravlje, čije će i organske posledice, kao izvora stresa, biti evidentne.

- Već su do sad studije preseka i meta-analize pokazale visoku prevalencu depresije, anksioznosti i insomnije kod kovid-19 pacijenata – istakla je dr Ratković.

Pripremila: Ljubica Petrović  

„Vojvođansko zdravlje” urađeno je pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo