VLADIMIR JOAHIMSTAL, najstariji KARLOVAČKI KINOOPERATER Davno nekad radio je bioskop

Ostali su bez bioskopa „Stražilovo“, koji je poslovao u sastavu „Zvezda filma“, 12. februara 1998. godine, kada je nakon poslednje večernje projekcije stavljen ključ u bravu u iščekivanju nečeg novog, lepšeg, savremenijeg - multifunkcionalne sale sa pozorišnom scenom i binskim tornjem u kojoj je trebalo da zaživi i kino.

Obećano nisu dobili, a ono što su imali u rukama im je uskraćeno. Kada se spomene, većini koja je imala privilegiju da u „Stražilovu“ gleda ostvarenja domaće i svetske kinematografije, naviru nostalgična sećanja. Naravno, dok i ona ne izblede, kao što je slučaj sa fotografijama na kojima je ostalo zabeleženo kako je bioskop izgledao pre zatvaranja.

– Dok napredak televizije sredinom sedamdesetih nije uzeo maha, u Karlovcima se masovno išlo u bioskop – seća se kinooperater u „Stražilovu”, osamdesetosmogodišnji Vladimir Joahimstal, koji je poslednje dve decenije svog radnog veka proveo radeći na tom poslu. – Korzo se svake večeri protezao u nedogled ispred bioskopa. Pod jakim svetlom na ulazu u bioskop skupljali su se momci koji nisu marili za šetnju i raspravljali su o fudbalu, dvojkama, a kada poslednje zvono zazvoni, onda svi utrče i nikog više nema na korzou.  Ceo korzo uđe u bioskop!

Vladimir Joahimstal, koga u Karlovcima poznaju i kao višestrukog davaoca krvi, strastvenog ribolovca, člana tamburaške družine Gajinih, fotografa, a u ranoj mladosti i mlinara, radio je u „Stražilovu“ 13 godina. Kada je prethodni operater Stanislav Stanko Kenđel umro, poslovođa bioskopa i zamenik direktora „Zvezda filma“ Matija Kenig pozvao je Vladimira, jer ga je poznavao kao vrlo svestranog i vrednog radnika.

– Bilo je to 1984. Matija mi je pokazao u nekoliko navrata šta mi je posao, a posle sam naučio i kako se održavaju uređaji i štošta drugo. Nakon zatvaranja, prešao sam u Novi Sad i tamo radio do penzije. Naša bioskopska sala imala je 404 sedišta. Kada su počeli  da stižu blokbaster filmovi, morali smo da unosimo i pomoćne stolice, pa je bilo i po šest stotina gledalaca – priča Joahimstal.

Pored Joahimstala i Keniga, tim karlovačkog bioskopa činili su još blagajnica Vida Raketić, koja je za rekordno vreme uspevala da proda veliki broj karata; u vreme kada je Vladimir postao deo ekipe karte je cepao  Đorđe Sokić Gaja, a kako je on ubrzo umro, taj posao je preuzeo pokojnikov sin Laza Sokić; spremačica je bila Josipa Rakoš.

– Karlovčani su nekada premijere gledali i pre nego što dođu u Novi Sad. Kako? Pa, snalazili smo se. Filmadžije iz cele Jugoslavije su se jednom godišnje sastajale u Pločama i dogovarale ko će koje filmove uvesti iz inostranstva, gde i kada će igrati, te u kojim terminima. Tako se, kad se završi prikazivanje filma, recimo u Beogradu, on šalje za Novi Sad, ali dva dana ranije, da bi se traka pregleda pre projekcije. A mi bismo ga donosili u Karlovce i kod nas pregledali. Namontirali bismo ga na velike rolne i puštali prvo našoj – karlovačkoj publici.

Pionirski koraci u kafani Đure Hajzera 

 Prvi bioskop u Sremskim Karlovcima počeo je da radi aprila 1924.  u kafani Đure Hajzera, koja se nalazila na mestu sadašnje Erste banke. Kada je zgrada Crkvene novosadske opštine na centralnom karlovačkom trgu završena tridesetih godina prošlog veka, u njoj je u svojstvu zakupca Đorđe Đoka Šaranović otvorio hotel „Grand“, a pored je bio bioskop po imenu „Korzo kino“. „ I sada postoji prolaz između sale hotela i sale bioskopa”, tvrdi Vladimir.  „Tuda je ulazila publika koja je sedela u hotelu. S Drugim svetskim ratom svega je nestalo. Začetnik nove faze u istoriji karlovačkog bioskopa bio je Matija Kenig. Iz mesne zajednice inicirali su otvaranje bioskopa, jer im je bila potrebna propaganda pa su pozvali Keniga. Matija se snašao za pojačala, zvučnike, a MZ se pobrinula da nabavi projektor na ugalj zbog čega su kinooperateri posle predstava bivali garavi. Radili su napolju, a kada je izmišljena vakumska lampa, kinooperateri su prešli u zatvoren prostor.

Nakon poslednje filmske projekcije tog famoznog 12. februara 1998. godine, ekipa karlovačkih bioskopskih radnika počela je da sklanja opremu. Pojačalo, dva projektora, agregat... čuvali su u nekadašnjoj zgradi opštine, čekajući „povratak“ bioskopa. Ono što nisu spasili, sticajem okolnosti na koje nisu mogli da utiču, jeste kolekcija postera koja je bila velike, muzejske vrednosti. A stolice su završile negde u južnoj Srbiji. Kasnije, kada je bilo jasno da uzalud čekaju, jer su radovi zbog NATO bombardovanja prestali i nikad nisu nastavljeni, sačuvano su preneli u Novi Sad. U međuvremenu, neki su gradovi doživeli bioskopsku renesansu. Sremski Karlovci, međutim, nisu među njima.

Zorica Milosavljević