Vatrogasni bataljon u Pančevu ponosan na svoje uniformisane žene

Ono je isključivo simbol hrabrosti, požrtvovanosti, spremnosti. Bataljon u Pančevu ima oko 60 ljudi na raspolaganju, od kojih su četiri žene! A kako su nam rekle Katarina Đorđević i Branka Savić, koje su nas nedavno ugostile i sprovele kroz svoje radno okruženje, u bataljonu su svi ravnopravni i osećaju se kao deo velike porodice.

- Dopunjujemo se ponekad sa muškarcima, uskačemo jedni drugima i pomažemo - objašnjava Katarina, koja je već sedam godina član VSJ Pančevo. -  Iako idemo na manje opasne intervencije, muškarci nas zaista uvek čuvaju.

Međutim, kad razgovarate s te dve dame, ne stičete utisak da nisu sposobne da same pripaze na sebe. Recimo, Katarina je 14 godina trenirala karate, od malena je znala da će biti u uniformi, završava Kriminalističko-policijsku akademiju, profesionalno se bavi lovom, a još na kursu za vatrogasca bila je bolja od pojedinih muškaraca.

- Oduvek sam volela uniformu, ali nisam znala čime bih se striktno bavila - objašnjava Đorđević. - Jednostavno, prvo sam naišla na konkurs za vatrogasce, a kad sam počela time da se bavim, shvatila sam da je definitivno to moj poziv, posao u koji sam se zaljubila.

S druge strane, Branka je radila u kuhinji, a pre desetak godina je voljom i željom uspela da pređe u vatrogasce. Iako radi u operativnom centru, gde prima informacije i prosleđuje ih dežurnoj ekipi, njen posao nije ništa manje važan, odgovoran i stresan.

- Znate, bude raznih dojava, a treba sve podatke dobro čuti, izvući što više informacija i preneti ih vatrogascima - navodi Savić, što znači da od nje zavisi gde će se vatrogasna jedinica uputiti i kako će se organizovati za ono što ih na terenu čeka.

Kako je nekoliko puta komandir čete Predrag Aničić naglasio, žene genetski imaju bolje predispozicije od muškaraca, te su neprevaziđene u operativnom centru gde se slivaju sve informacije. Stoga svi naši sagovornici i naglašavaju da su i te kako neophodne u vatrogasnim jedinicama jer, osim što umeju da drže šmrkove i gase požar, posebno su dobre u držanju svih „konaca” od kojih i zavisi gde će se crevo razvući.

- Teško je motivisati žene da nam se priključe, misle da je ovo teško i da nije posao za njih - kaže vatrogasac-spasilac Katarina Đorđević. - Bilo bi lepo da se što više njih prijavi, potrebne su bar zbog operativnog centra. Svakoj smeni su neophodne bar dve ženske osobe kako bi se uradila što bolja organizacija posla.

Kada začuje sirenu i smernice gde treba da se nađe u što kraćem roku, Katarini svašta prolazi kroz glavu. Ipak, kako bi bila što spremnija za posao, mora da ostane pribrana i da, kako kaže, isključi emocije ne bi li sve odradila što bolje.

- Uvek je neizvesno kad se primi dojava, nikad se ne zna šta vas čeka na terenu, proradi adrenalin - priča mlada sagovornica. - Ovaj posao je u svakom smislu težak, i psihički, fizički i emotivno. Ali, kad sve završite, osećaj je neprocenjiv jer znate da nekome možete da pomognete. Bukvalno se osećam kao heroj.

A tako je okolina i doživljava. Premda je posao rizičan i nekad se ne obavi onako kako je planirano, vatrogasci-spasioci moraju da budu svesni da su dali maksimum rizikujući svoj život, a koliko god da su svesni da nisu oni krivi, ipak im ne bude svejedno.

- Ne znam koji bih teren posebno izdvojila, ali mislim da mi najteže padaju saobraćajne nezgode, to najviše utiče na mene - priznaje Katarina. - Budući da živim u Kovinu koje je manje mesto, a tamo se svi znamo, mogu reći da me doživljavaju kao heroinu. Lepo se osećam jer umeju da priđu i da me pohvale.

Posao vatrogasca je jedan od onih koji ne prašta privatne probleme i muke. Sav teret života van stanice mora tamo i da ostane, a ako se „u vazduhu” i oseti neka napetost ili problem, svi zajedno pokušavaju da ga reše.

- Samo mi znamo koje probleme imamo, a imamo ih - govori nasmejana Branka, dodajući da su takve situacije još jedan od pokazatelja kako vatrogasci zaista funkcionišu kao deo porodice.

Tekst i foto:  Lea Radlovački