POBEDILA RAK JAJNIKA Osećala sam da u meni raste nešto što me jede

Od tada je prošlo devet godina, a ova mlada žena koja je pobedila opaku bolest sada izgleda kao osoba koja nema nikakvih problema, jer iz njenih očiju izbijaju vedrina i sreća. Tokom borbe protiv raka imala je pozitivan stav i veliku podršku porodice, bez koje kaže da ne bi uspela da pobedi. Iskustva o bolesti opisala je u knjizi “Ponovo rođena” pre pet godina, a sada piše novu knjigu, o lečenju i isceljenju.

- Još kada sam imala 14 godina nisam se osećala dobro, i to je trajalo godinama, ali nikada nije otkriveno šta mi je. Sve je pripisivano pubertetu i hormonima. Imala sam probleme sa bubrezima, jetrom, bila iscrpljena, imala mononukleozu, išla sam kod ginekologa, gastroenterologa. Iako su lekari tvrdili da mi nije ništa, osećala sam da u meni raste nešto ozbiljnije, skriveno, nešto što me jede - počela je svoju priču za “Dnevnik”  30-ogodišnja Aleksandra Matić iz okoline Novog Sada.

U novembru 2009. primetila je da ima čudnu boju lica, a stomak joj je bio toliko otečen da su mislili da je trudna.

- Nalaz krvi tada je pokazao da imam sedimentaciju 77, a normalno je do 15. Jedne noći probudio me je bol u stomaku u tri sata ujutro, a osećaj je bio kao da mi je neko iščupao nogu iz kuka. Ujutro su me uputili u Betaniju, a lekar me je pitao šta sam toliko čekala - priseća se Aleksandra.

Usledili su dodatni pregledi, ali pošto je bila jako mlada, doktori su pričali s njenim roditeljima, a njoj ništa nisu govorili. Dijagnozu su krili, a u preglede su se uključili i lekari s Instituta za onkologiju Vojvodine.

- Pokušali su da me zaštite, jer sam bila najmlađa pacijentkinja s takvom dijagnozom, odnosno tim stadijumom raka jajnika. Htela sam da znam protiv čega se borim i koliko mi treba napora da se izvučem. Doktor mi je rekao je da mu je žao i da je situacija loša, ne zna hoće li moći da me operiše, ali i da operacijom ne može da me spase, već samo da mi malo produži život. Nije verovao da ću živeti duže od mesec dana nakon intervencije - kaže Aleksandra i dodaje kako je operacija pokazala da je stanje gore nego što su mislili, da su joj reproduktivni organi “suvi i pojedeni, a jajnici u komadićima”.

Odstranjena joj je trbušna maramica, limfni čvorovi, materica, jajnici, imala je metastaze između tankog i debelog creva koje nisu mogli da skinu. Doktor je obećao njenoj mami da će iz Betanije izaći na svojim nogama i to obećanje je održao. Tada je počela borba protiv bolesti. Na onkološkoj komisiji su se dvoumili da li da joj daju hemioterapiju, jer je bila jako mršava. Imala je svega 37 kilograma, a minimum je bio 40 za početak terapije. Ipak, Aleksandra je uspela je da održava 41 kilogram sve vreme tokom primanja citostatika. Operisana je u decembru 2009, a hemioterapije su počele u januaru naredne godine i trajale su do kraja maja.

Potresan SMS poslao „Čika Rak”



Iako nije sebi dozvoljavala da reaguje na loše komentare, jedna poruka s nepoznatog broja telefona jako ju je potresla.- Čovek se potpisao kao “Čika Rak” i napisao da će mi pomoći da se izlečim. Odgovorila sam mu da nema potrebe da me leči, jer je moja bolest izlečiva, za razliku od njegove, koja je u glavi. Nikada mi više poslao SMS. Ali ja ne zameram ni toj osobi, jer su mi loši ljudi pomogli da dokažem suprotno - zaključuje Aleksandra Matić.

- Pre hemioterapije kontaktirali smo makrobiotičarku iz Beograda koja se školovala u Japanu. Ohrabrila me je kada je rekla da sve što poželim dugo kruži univerzumom, ali mi se onda vrati i pitala me je šta želim. Poželela sam da budem zdrava. Savetovala me je da se ne obazirem na druge ljude i njihove komentare. Iako su hemioterapije bile jake, uspela sam da se izborim, uz hranu i vežbe koje mi je ona dala - priča Aleksandra.

Šest ciklusa hemioterapije dobijala je u razmaku od tri sedmice, a odmah posle prve je izgubila kosu, obrve, sve dlake. Otkrili su joj i da ima metastaze na mozgu. Zračenje nije prihvatila, a nalazi nakon hemioterapije začudili su lekare.

- Rekli su da mi je organizam regenerisan i isceljen i da sam potpuno zdrava. Povuklo se sve i s mozga i iz creva. Na svakih devet meseci idem na kontrole i hranim se zdravo. Međutim, osam i po godina sam u klimaksu, pa imam holesterol, osteoporozu, slabije pamćenje - kaže Aleksandra.

Završila je tekstilni smer u školi “Jovan Vukanović”, a nakon bolesti htela je da se bavi medicinom, pa je čak i upisala privatnu medicinsku školu. Prekinula je školovanje, jer je shvatila da ne može da se bavi medicinom nakon svega što je prošla. Tokom hemioterapije išla je kod prijateljice u salon da sredi nokte i da joj isfeniraju periku, a potom je to počela sama da radi kod kuće. Tako je zavolela frizerski zanat i odmah posle terapije počela je da radi kod drugarice u salonu.

- Hoću da upišem akademiju i dobijem sertifikat, jer ovaj posao radim već sedam godina i dobro mi ide. Želela bih da otvorim salon u koji će dolaziti i bolesne osobe, s tretmanima za obolele od kancera. Verovatno će se i to jednog dana ispuniti - priželjkuje ova mlada žena.

Tokom bolesti izgubila je sve prijatelje i kaže da su joj svi okrenuli leđa, osim porodice koja je uvek bila uz nju. Njene četiri sestre, majka i sada pokojni otac, bili su uz nju i, kaže, bez njih ne bi uspela.

- Oni su bili razlog moje borbe. Lako je umreti i ostaviti sve iza sebe, ali šta s onima koji ostaju? Oni su vredni borbe. Porodica mi je bila podrška i zato mi nisu nedostajali drugi ljudi - objašnjava ona.

U javnosti se pojavljivala i s perikom i bez nje, a slušala je loše komentare, poput “vidi ovu ćelavu”, “na šta liči”, “gotova je”, “neće izdržati još nedelju, dve”. Zahvalna je i na takvim komentarima, jer smatra da ti ljudi nisu znali za bolje, a nju su uspeli da ohrabre.

Drugarica iz bolnice



- U Betaniji sam se sprijateljila sa devojkom koja je imala istu dijagnozu kao i ja, ali manji stadijum kancera. Sve smo prošle zajedno, od operacije, do terapija. I sada zajedno idemo na kontrole i privatno se družimo - ispričala je Aleksandra.

- Ljudi se plaše da je bolest prelazna, ne znaju kako da reaguju, ali mogli bar da se suzdrže. Mnogo bolesnih ljudi “padne”, jer im takvi komentari utiču na lečenje. Više ne sklapam prijateljstva brzo i lako i, kada mi neko ne prija, udaljim se. Život je jako stresan i treba sebi da napravimo da nam bude dobro, da ne trpimo previše - priča Aleksandra.

Iako dugo nije bila spremna za ljubav, sada ima partnera kakvog bi svakome poželela. Upoznala ga je baš u salonu u kojem radi i planiraju zajednički život. Prvu knjigu “Ponovo rođena” izdala je 2013, a sada piše sledeću, koja će biti posvećena isceljenju.

- Imala sam utisak da je prva knjiga nedorečena, jer sam u njoj pisala o bolesti. Sada pišem o tome kako sami sebe da izlečimo. Biće to motivaciona knjiga i za one koji prolazi kroz oluju, ali i za zdrave ljude - kazala je Aleksandra i napomenula kao mislimo da se bolest neće nama desiti, a niko ne misli da mu se ona možda upravo dešava.

Ljubica Petrović