ПОБЕДИЛА РАК ЈАЈНИКА Осећала сам да у мени расте нешто што ме једе

Од тада је прошло девет година, а ова млада жена која је победила опаку болест сада изгледа као особа која нема никаквих проблема, јер из њених очију избијају ведрина и срећа. Током борбе против рака имала је позитиван став и велику подршку породице, без које каже да не би успела да победи. Искуства о болести описала је у књизи “Поново рођена” пре пет година, а сада пише нову књигу, о лечењу и исцељењу.

- Још када сам имала 14 година нисам се осећала добро, и то је трајало годинама, али никада није откривено шта ми је. Све је приписивано пубертету и хормонима. Имала сам проблеме са бубрезима, јетром, била исцрпљена, имала мононуклеозу, ишла сам код гинеколога, гастроентеролога. Иако су лекари тврдили да ми није ништа, осећала сам да у мени расте нешто озбиљније, скривено, нешто што ме једе - почела је своју причу за “Дневник”  30-огодишња Александра Матић из околине Новог Сада.

У новембру 2009. приметила је да има чудну боју лица, а стомак јој је био толико отечен да су мислили да је трудна.

- Налаз крви тада је показао да имам седиментацију 77, а нормално је до 15. Једне ноћи пробудио ме је бол у стомаку у три сата ујутро, а осећај је био као да ми је неко ишчупао ногу из кука. Ујутро су ме упутили у Бетанију, а лекар ме је питао шта сам толико чекала - присећа се Александра.

Уследили су додатни прегледи, али пошто је била јако млада, доктори су причали с њеним родитељима, а њој ништа нису говорили. Дијагнозу су крили, а у прегледе су се укључили и лекари с Института за онкологију Војводине.

- Покушали су да ме заштите, јер сам била најмлађа пацијенткиња с таквом дијагнозом, односно тим стадијумом рака јајника. Хтела сам да знам против чега се борим и колико ми треба напора да се извучем. Доктор ми је рекао је да му је жао и да је ситуација лоша, не зна хоће ли моћи да ме оперише, али и да операцијом не може да ме спасе, већ само да ми мало продужи живот. Није веровао да ћу живети дуже од месец дана након интервенције - каже Александра и додаје како је операција показала да је стање горе него што су мислили, да су јој репродуктивни органи “суви и поједени, а јајници у комадићима”.

Одстрањена јој је трбушна марамица, лимфни чворови, материца, јајници, имала је метастазе између танког и дебелог црева које нису могли да скину. Доктор је обећао њеној мами да ће из Бетаније изаћи на својим ногама и то обећање је одржао. Тада је почела борба против болести. На онколошкој комисији су се двоумили да ли да јој дају хемиотерапију, јер је била јако мршава. Имала је свега 37 килограма, а минимум је био 40 за почетак терапије. Ипак, Александра је успела је да одржава 41 килограм све време током примања цитостатика. Оперисана је у децембру 2009, а хемиотерапије су почеле у јануару наредне године и трајале су до краја маја.

Потресан СМС послао „Чика Рак”



Иако није себи дозвољавала да реагује на лоше коментаре, једна порука с непознатог броја телефона јако ју је потресла.- Човек се потписао као “Чика Рак” и написао да ће ми помоћи да се излечим. Одговорила сам му да нема потребе да ме лечи, јер је моја болест излечива, за разлику од његове, која је у глави. Никада ми више послао СМС. Али ја не замерам ни тој особи, јер су ми лоши људи помогли да докажем супротно - закључује Александра Матић.

- Пре хемиотерапије контактирали смо макробиотичарку из Београда која се школовала у Јапану. Охрабрила ме је када је рекла да све што пожелим дуго кружи универзумом, али ми се онда врати и питала ме је шта желим. Пожелела сам да будем здрава. Саветовала ме је да се не обазирем на друге људе и њихове коментаре. Иако су хемиотерапије биле јаке, успела сам да се изборим, уз храну и вежбе које ми је она дала - прича Александра.

Шест циклуса хемиотерапије добијала је у размаку од три седмице, а одмах после прве је изгубила косу, обрве, све длаке. Открили су јој и да има метастазе на мозгу. Зрачење није прихватила, а налази након хемиотерапије зачудили су лекаре.

- Рекли су да ми је организам регенерисан и исцељен и да сам потпуно здрава. Повукло се све и с мозга и из црева. На сваких девет месеци идем на контроле и храним се здраво. Међутим, осам и по година сам у климаксу, па имам холестерол, остеопорозу, слабије памћење - каже Александра.

Завршила је текстилни смер у школи “Јован Вукановић”, а након болести хтела је да се бави медицином, па је чак и уписала приватну медицинску школу. Прекинула је школовање, јер је схватила да не може да се бави медицином након свега што је прошла. Током хемиотерапије ишла је код пријатељице у салон да среди нокте и да јој исфенирају перику, а потом је то почела сама да ради код куће. Тако је заволела фризерски занат и одмах после терапије почела је да ради код другарице у салону.

- Хоћу да упишем академију и добијем сертификат, јер овај посао радим већ седам година и добро ми иде. Желела бих да отворим салон у који ће долазити и болесне особе, с третманима за оболеле од канцера. Вероватно ће се и то једног дана испунити - прижељкује ова млада жена.

Током болести изгубила је све пријатеље и каже да су јој сви окренули леђа, осим породице која је увек била уз њу. Њене четири сестре, мајка и сада покојни отац, били су уз њу и, каже, без њих не би успела.

- Они су били разлог моје борбе. Лако је умрети и оставити све иза себе, али шта с онима који остају? Они су вредни борбе. Породица ми је била подршка и зато ми нису недостајали други људи - објашњава она.

У јавности се појављивала и с периком и без ње, а слушала је лоше коментаре, попут “види ову ћелаву”, “на шта личи”, “готова је”, “неће издржати још недељу, две”. Захвална је и на таквим коментарима, јер сматра да ти људи нису знали за боље, а њу су успели да охрабре.

Другарица из болнице



- У Бетанији сам се спријатељила са девојком која је имала исту дијагнозу као и ја, али мањи стадијум канцера. Све смо прошле заједно, од операције, до терапија. И сада заједно идемо на контроле и приватно се дружимо - испричала је Александра.

- Људи се плаше да је болест прелазна, не знају како да реагују, али могли бар да се суздрже. Много болесних људи “падне”, јер им такви коментари утичу на лечење. Више не склапам пријатељства брзо и лако и, када ми неко не прија, удаљим се. Живот је јако стресан и треба себи да направимо да нам буде добро, да не трпимо превише - прича Александра.

Иако дуго није била спремна за љубав, сада има партнера каквог би свакоме пожелела. Упознала га је баш у салону у којем ради и планирају заједнички живот. Прву књигу “Поново рођена” издала је 2013, а сада пише следећу, која ће бити посвећена исцељењу.

- Имала сам утисак да је прва књига недоречена, јер сам у њој писала о болести. Сада пишем о томе како сами себе да излечимо. Биће то мотивациона књига и за оне који пролази кроз олују, али и за здраве људе - казала је Александра и напоменула као мислимо да се болест неће нама десити, а нико не мисли да му се она можда управо дешава.

Љубица Петровић