U Vajber grupama roditelja đaka najmanje reči o nastavi

Besomučno dopisivanje učesnika svojevrsnog roditeljskog sastanka, neretko u sitne sate, teško je pratiti, a kamoli ostati sabran uz učestali zvuk pristiglih poruka, kažu oni koji su se uhvatili u ovo virtuelno kolo, iznoseći komentare od očajnih do duhovito-ironičnih.

Koliko su roditelji osvešćeni i da li ima zloupotreba u takvom vidu komunikacije, odgovorila je za „Dnevnik” pedagoškinja, osnivač Razvojnog centra „Faktor”, vlasnica Škole mjuzikla za decu „Iskrice”, ali i majka dvoje osnovaca, Snežana Golić.

– Iako je moje iskustvo sa „Vajber” grupama fenomenalno, smatram da postojeća kultura komunikacije zahteva promenu, ali i da je onaj ko vodi grupu dužan da postavi pravila u jednoj poruci, te da zamoli sve učesnike da ih poštuju – kaže Snežana Golić. – Neretko se dešava da se isto pitanje ili odgovor postavi deset puta, jer se prepiska prati površno, a konstantna zvonjava telefona ume da napravi problem, posebno ako ste na poslu. Često se dele informacije koje se ne tiču ostatka grupe, pa vest da je, recimo, dete bolesno i da neće doći u školu treba proslediti putem privatne poruke.

Osim od čestitki različitih povoda, mreža se često usija i u živahnoj raspravi o škakljivim pitanjima, gde na tapetu završi nastavno osoblje.

– Roditelji su čuli, pročitali i videli kroz neke primere da nastavnicima štošta nije dozvoljeno, ali nisu obavešteni da se zabrane tipa psihičkog, verbalnog i fizičkog zlostavljanja odnosno kleveta odnose i na njih, što znači da smo pred zakonom koji uređuje vaspitno-obrazovni sistem svi jednaki – ističe.

Pojedinac i te kako može uticati na vaspitno-obrazovni sistem u svom okruženju, ali tek kada preispita lični stav prema određenoj temi, koristeći literaturu, internet ili medije, i kada postane siguran kojim će argumentima zahtevati da se nešto promeni. U tom slučaju, moć može potražiti u umrežavanju istomišljenika na nivou jedne škole i jednog odeljenja putem popularnih društvenih mreža i aplikacija, smatra sagovornica, a mogućnosti su beskrajne.

Moć umrežavanja, kaže, može se iskoristiti i u slučajevima vršnjačkog nasilja.

– Ukoliko jedan učenik u bilo kom vidu ugrožava svoje vršnjake, možemo dati svom detetu savet da iskoristi umrežavanje kako bi video ko još ima isti problem u njegovom odeljenju. Njihov zadatak bio bi da zajedno naprave spisak problemskih situacija koje bi izneli polako, bez vređanja, a zatim da odrede predstavnika koji će govoriti u ime svih i zakažu razgovor sa odeljenjskim starešinom ili učiteljem, uz prisustvo pedagoga ili psihologa, zahtevajući savet od autoriteta. Zvuči jednostavno, međutim, u praksi se vrlo retko viđa. Više imamo slučajeva gde roditelji sa detetom zastupaju isključivo lični problem, čiji je značaj od strane institucija lakše umanjiti. Ukoliko se na određeni problem ukazuje grupno, ali na pedagoški korektan način, mislim da će mu svaka škola ozbiljnije pristupiti – zaključuje sagovornica.

Jedna od njih je borba protiv preterane upotrebe mobilnih telefona, posebno u odeljenjima do četvrtog razreda.

– Zašto to nije dobro, odraslima je jasno i u tome su saglasni, ali svi imaju strah da će njihovo dete biti jedino, pa je gotovo utopija očekivati da će cela grupa prihvatiti takav savet. Međutim, dovoljno je da u jednom odeljenju bude deset istomišljenika, a dete se neće osećati samo jer ste mu obezbedili još devet drugara sa kojima će se družiti mimo priča o igricama – dodaje.

Sve je više problema koji će se lakše rešiti lokalno nego globalno, smatra ona.

– Sve teže đačke torbe osete i deca i odrasli. Ako kao roditelji kolektivno ne pristajemo na to da deca vuku sve uybenike koje imaju kod kuće, efektnije je da predstavnik sa liderskim sposobnostima u ime svih zahteva od učiteljice i učitelja da napravi plan prema kojem će se nositi samo ono što im je za taj dan neophodno – kaže Golićeva, koja je jedan od pokretača inicijative „Stojim pravo”, kojoj se dosad pridružilo 60 škola u Srbiji.

S. Milačić