TVOJA REČ Jelena Ilić (30): Od papira može sve da se napravi

Možda ta odluka govori mnogo o tome kakva ste osoba, ali bez ikakve dileme, Novosađanku Jelenu Ilić (30), koja se „profi” bavi origamijem, doduše i arhitekturom, ta veština čini neverovatno kreativnom, otvorenom i veselom jer, izgleda, mnogi su baš zainteresovani za tu umetnost.

Origamijem je počela da se bavi još kao tinejyerka, što ju je i odvelo u svet arhitekture. Trenutno je vlasnica firme „Paper Storm”, te je preko tog naziva na Fejsbuku i Instagramu možete kontaktirati.

- Origamijem se bavim već 15 godina, kad mi je to sve pokazala sestra koja se bavi japanskom kulturom - priča naša sagovornica. - Od tad je sve krenulo. U gimnaziji sam kupila knjige o tome i sve sam savladala. Na faksu sam imala nacrtnu geometriju i perspektivu i onda sam kroz to, i znanje iz arhitekture. dobila ovo sada: 3D papirne oblike. U suštini, origami i arhitektura - to je to.

Znači, želja za arhitekturom je nastala iz orhigamija? Pazi mene - orhigami!

- Ovo je novi naziv! Ja imam svakakve nazive za origami... Moram i ovaj zapisati. Ali, da, jeste, upravo iz - orhidamija.

Čime se još baviš osim origamijem, da bar jednom pravilno kažem?

- Sad sam baš i arhitekta, bavim se projektovanjem. Radim u jednom malom arhitektonskom birou gde radimo enterijere, stručne nadzore, proračune, statiku, sve što se tiče arhitekture.

Imaš li tu prostora da ubaciš svoje ideje i origami?

- Da. Pravila sam origami prototip lustera od dva papira i dobila sam abažur za lampe ili lustere, ali tu mora led svetlo da se stavi. Mislim da mogu da dođem do nekog nivoa da u enterijer koji projektujem ubacujem i svoje skulpture. Trudim se da bude što praktičnije.

Na koje sve načine se igraš origamijem? Koliko je to hobi, a koliko posao?

- To je već prešlo u neki manji biznis. Zaradim dosta dobro. Kad sam se umrežila sa OPENS-om, otvorila sam i svoju firmu „Paper Storm”. Sad već ide ka ozbiljnijim varijantama. Zovu me da pravim scenografiju za razne festivale. Možda, čak, u budućnosti budem i scenograf, to mi je želja. Super mi je da se igram s raznim materijalima. Geometrijski oblici su baš primamljivi ljudima, a nisam imala takav osećaj da će im biti tako interesantno.

Koliko, mimo OPENS-ovih mogućnosti i opcija, imaš priliku da se probijaš i koliko su ljudi zainteresovani za tvoj rad?

- Na primer, u inostranstvu me dosta traže. Treba da započnem i saradnju s jednom švedskom fabrikom kartona. Dosta me je OPENS progurao, ali išlo je to dobro i pre njih. „Od usta do usta” i sve se čuje. To je umetnost koju ne mora svako da ima, a ako se nekome baš svidi, on i izdvoji novac za to.

Koliko cene tu umetnost?

- Ja sam prijatno iznenađena, baš cene. Možda sam dve-tri negativne kritike imala. Inače, oduševljenje samo raste i pišu mi da su mi predivni radovi, pitaju me kako sam to smislila. Origami je većini enigma.

I, kako smišljaš šta ćeš i kako savijati?

- Mnogo ideja potiče od samih klijenata. Dođu i traže da nešto uradim. Jedan momak je hteo da uradim njegovog psa u prirodnoj veličini, poslao mi je fotke. Traže mi i logo za firme. Šta god da uradim, sve prodam.

Mislila sam da je to ograničenije, da ne možeš baš sve da napraviš...

- Sve može. Volim da idem dalje, idem ka tome da ne pravim samo male ornament figure, nego da pređem na scenografiju, da sarađujem sa većim klijentima, kompanijama. Nadam se da će na jesen biti izložba u Kulturnoj stanici „Svilara” gde ću imati ogromne figure u realnoj veličini. Recimo, napraviću konja, siluetu žene,... Biće hiljadu ždralova.

Koliko vremena ti treba da nešto napraviš?

- Zavisi od veličine koja je ljudima potrebna. Dart Vejderova glava je bila baš ogromna, širine 40 centimetara. Prvo ide modelovanje svega toga, što je nedelju do dve, sve zavisi koliko imam posla u birou. Onda krene pretvaranje u poligone za šta koristim tri softvera, onda ide štampa, seckanje i na kraju lepljenje.

Znači, to čak ni nije - sedneš u fotelju i savijaš?!

- Postoji i to, nude na internetu već šablone, ali ja hoću da uradim nešto novo i drugačije.

I, šta je tu najbitnije? Osećaj, sposobnost da vizualizuješ...?

- Jeste. Sposobnost da vizualizujem je najbitnija. Na primer, kad mi neko nešto poruči, ako je specifično i ima previše oble figure koje ne mogu da pretvorim u geometrijske, onda nedelju dana samo razmišljam o tome. Onda jedan dan izbacim idejno rešenje na papir i to je to, ne menjam ga. Prebacim na komp i tako radim. Potrebno je neko vreme da se sve slegne.

Tek sad shvatam koliko baš nemam pojma o origamiju! Ne bi me iznenadilo da ga i u svakodnevnom životu srećemo a da toga nismo ni svesni...

- Recimo, držim radionice u Udruženju „Mirai”, a Japanci sarađuju sa njima i održava se u Kulturnoj stanici „Eđšeg” u okviru japanskih manifestacija. Držala sam dve radionice i iznenadila sam se koliko je bilo zainteresovanih, ljudi od šest do 60 godina. Jesu zagriženi, čak su i deca oduševljena.

Šta je najjednostavnije što može svako da napravi?

- Hm... Pa, ja bih rekla - ždral. To je tradicionalni oblik i mislim da svako može da ga savlada. Moraju pažljivo da se čitaju dijagrami, to je trik. Ovo moje je redizajn, te poligoanalne skulpture su jedna varijacija origamija. To je „advanced level”. Ali, za origami je najbitnije čitati instrukcije i znati prečice.

Šta je najkomplikovanije što si uradila?

- Od poligoanalnih struktura?

Od... da... to...

- Od bilo čega u životu... Najkomplikovaniji mi je bio robot koji sam radila za jedan beogradski tattoo studio, predviđen je za plafon. Veličine je 1,20 metara, kvadratna je osnova. Baš je težak. Papir jeste lagan i moje skulpture jesu lagane, ali sam za robot koristila i transformator za led svetla i zabrinula sam se kako će na kukicama da stoji. Mislim, stoji i dalje. Ali mi je za to trebalo mnogo vremena, da skontam i težišta, da bude sa svih strana vidljivo. Razrada i izrada su trajale dva meseca.

L. Radlovački