ТВОЈА РЕЧ: Иван Гердић (23), одгајивач папагаја

Разуме се, и уз своју вереницу Мирјану Ђурић која му је велика подршка у целој тој птичјој причи која понекад звучи као шпанска серија; а зашто, уверићете се у наставку интервјуа...

Елем, у својим волијерама има око седам врста папагаја, односно педесетак јединки у матичном јату и свака од њих има име! У папагаје се заљубио још као дете, када је схватио да с голубовима не може да оствари интеракцију.

- Мало озбиљније сам почео да се бавим папагајима пре три године. Једно време нисам имао ни једну птицу у кући и решио сам да одем да узмем себи једног папагаја. Нисам планирао да узмем ручно храњеног, али сам отишао код једног узгајивача који је из Панчева, код њега сам видео боксеве са више од 200 птица и ту сам се баш заљубио у папагаје и, уместо са једном птицом, кући сам се вратио са четири - прича нам Иван свој преломни „шопинг”.

Због чега су специфични ручно храњени папагаји?

- Код њих је занимљиво то што су верни као пси, а константно се мазе као мачке. Док, на пример, дивље птице нису такве, оне су резервисане према људима и може да се деси да је никад не припитомите. Птице које сам ја купио првенствено су биле дивље и с њима никад нисам могао да имам неку интеракцију, осим што сам им давао да једу и чистио им кавезе. Зато сам се базирао да пилиће, које добијем од мојих птица, да их ручно храним и дајем људима прилику да се упознају са птицама на најбољи могући начин.

Колико је то све скуп хоби?

- Да је скуп хоби, јесте. Јер, да бисте дошли до неке зараде, треба да имате тржиште, баш добре услове, континуитет лежења птица како бисте могли да их пласирате даље и да имате неку зараду. Али, првенствено, то се све ради из љубави, бар ја радим из љубави. Нека материјална корист ми није битна, важно ми је да само покријем трошкове хране.

Шта ти, онда, радиш са тим својим птицама? Која је цела сврха тог твог хобија?

- То је нека љубав, моја ćill оут зона, кад дођем кући уморан с посла, седнем поред волијере, слушам их како певају, гледам их јер су у константном покрету, стално је ту неко удварање, играње, тако да, уз њих налазим издувни вентил. То ми је нека кочница како бих остао нормалан поред целог овог ужурбаног живота.

Јасно... Има ли и тренутака када су ти ти папагаји превелика обавеза? Нарочито кад треба негде да одеш, мораш их некоме поверити...

- Постоје и такви тренуци, па ту ускачу родитељи, али од свих ми највише помаже вереница Мирјана Ђурић. Међутим, до сад нисам имао неки велики притисак због птица. Напорно јесте, нарочито кад се пилићи хране, јер се то некад ради на 15 минута, ту нема спавања... Ту се Мирјана и ја на смену мењамо. Али, ништа то не пада тешко јер волимо то.

Је л’ ти долазе радознали клинци и остали мештани, који желе да виде како изгледа живот папагаја?

- Долазимо полако и до тог стадијума, јер сам почео да проширујем своје волијере и више их стављам на отворено. Људи долазе са децом, а клинци из комшилука су редовно ту, буквално ни не морам да будем код куће, пуно ми је двориште деце, тако да, интересантно је.

Да ли, макар, знају шта смеју и не смеју да раде кад су у близини папагаја?

- Знају, то смо решили у самом старту кад су почели да долазе. Нема отварања кавеза, можеш да гледаш, не дирај ништа. Увек постоји неко радознало дете које хоће да уђе унутра, да види шта се ту дешава, али излазим им свима у сусрет максимално. Знам како сам се ја осећао као клинац, а буразер ми каже да не смем да уђем у кавез јер ћу му плашити голубове. А ја баш хоћу, па чекам прилику кад он није ту...

Који су ти неки даљи, дугорочни планови?

- Шта знам, да се мало проширим са малим и средњим врстама папагаја и да кренем са узгојем жакоа, великих Александара, ара... Тако да, неки циљеви су да се бавим узгојем великих птица, да их све ручно храним, као и нека озбиљнија продаја.

Како ти папагаји функционишу током зиме?

- Отац ми је уступио један мало већи објекат у који сам сместио веће волијере и грејање, так да зими немам проблем. Неки људи и зими држе птице напољу, нарочито оне које су више генерација на овим нашим просотрима, па су се аклиматизовале, прихватиле ово поднебље и могу лако да се држе напољу. Тигрице, нинфе, све те мање врсте папагаја могу слободно да се држе напољу, битно је да не дува ветар, да не кисну и птице ће преживети зиму.

Је л’ се дешавало да ти неки папагај одлети?

- Е, дешава се. Али то је само моја неодгвоорност. Ручно храњени се враћају, док се дивље никад не врате. Баш ми је скоро побегла тигрица, мојој грешком, али су је ухватили људи из комшилука и поклонио сам им је. Није коме је намењено, него коме је суђено. Мислим, дешавају се овакве ствари, није то ништа страшно. Било би страшно да ми побегне неки већи папагај, то би била катастрофа.

Дајеш ли имена папагајима, с обзиром на то да их имаш много?

- Пилићима не дајем имена. Птице које ручно храним не именујем из једног простог разлога - пиле држим, храним га и имам улогу заменског родитеља и ако му дам име Пера и продам га некоме ко га зове Миле, птица се неће одазивати. Пиле прихвата своје име већ након недељу дана и на то ће да се одазива. Неће прихватити друго име, а ни другог власника. Моје птице све имају имена и знам тачно која је која, ко има какву нарав, карактер, да ли хоће да уједе, да побегне...

Шта све треба да се поклопи да би се дошло до пилића?

- Треба имати здраве птице, да буду различите, да нису у сродству, да се првенствено те птице заљубе, јер су баш компликоване за парење, да се обезбеде адекватни услови од гнезда, хране, да не буду у мраку, већ да имају сунце... Да би се оне париле морају да имају одређене услове, али у зависности од врсте. Велики део успешног парења је у храни, смештају, у нези...

Најмање је у њиховој хемији...

- Има и ситуација у којима имају све услове, али једноставно нису једно за друго и неће да се паре, па мора да се нађе адекватан партнер.

Л. Радловачки

Фото: приватна архива