Treba li uvesti obavezni kurs srpskog jezika na fakultete

Predsednik Odbora Sreto Tanasić skrenuo je tada pažnju na to da naši visokoobrazovani ljudi nemaju dovoljno znanja iz srpskog jezika i o njemu, a treba da tokom celog radnog veka obavljaju poslove na tome jeziku.

„Kada odu iz srednje škole, u kojoj srpski jezik nije dovoljno zastupljen, oni se više ne susreću s učenjem srpskog jezika i o srpskom jeziku. Zato vrlo loše pišu dokumente iz domena svoga poslovanja i ne znaju da je u Srbiji službeno pismo ćirilica“, rekao je Tanasić.

Ovaj predlog do sada je podržala većina filologa i srbista u Srbiji, a dekanka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu prof. dr Ivana Živančević Sekeruš kaže da sa velikim zadovoljstvom podržava inicijativu da se srpski jezik uvede na sve fakultete.

„Činjenica je da smo i u akademskom svetu sve više suočeni s jezičkom nekompetencijom, ne samo studenata nego i predavača, profesora. Za to odgovorni ne mogu biti samo fakulteti, jer se jezik i njegova pravilna upotreba uče još od predškolskog uzrasta i tokom celog šklovanja. Ako vam se dete vrati iz vrtića i kaže da su tamo crtali zecove i vi ga ispravite, a ono vam kaže da je tako rekla vaspitačica, pred problemom ste koji treba da rešavate. Učenje jezika je dug proces i znanje srpskog jezika trebalo bi da bude u skladu s nivoom obrazovanja. Filolozi bi trebalo da znaju mnogo više o jeziku i njegovoj upotrebi nego neke druge struke koje kada je reč o fakultetski obrazovanoj populaciji takođe treba da bude ako ne na ekspertskom, ono na viskom nivou“, kaže dr Ivana Živančević Sekeruš i ističe da je znati pravilno jasno govoriti pretpostavka mišljenja.

Kako kaže, govor i upotreba reči sastavni su deo ljudske inteligencije. Drugim rečima, ako ne znamo da govorimo i pišemo, sem u izuzetnim slučajevima, nije sugurno da smo sposobni i da mislimo. Po njenim rečima, učenje srpskog kao i svakog drugog jezika jeste celoživotni proces, na koji u velikoj meri, pored samoobrazovanja, utiču i mediji.

„Svedoci smo da je u medijima jezik koji čujemo i čitamo katastrofalan. Imamo paradoksalnu situaciju da se deklarativno zalažemo za očuvanje srpskog jezika, a zapravo na tome maksimalno štedimo. Jer, kako drugačije objasniti već dugi period ukidanja mesta lektora u novinskim redakcijama, na televizijama i radijima. Ako se želi sačuvati jezik, onda se na njemu ne sme štedeti.“

Kako navodi dr Ivana Živančević Sekeruš, i mnogi izdavači u tržišnoj utakmici angažuju nedoučene prevodioce. Kada čitate njihove prevode, shvatate da ne znaju dovoljno ni strani jezik s koga prevode, niti srpski na koji prevode. I to ostavlja trag na kvalitet jezika samih čitalaca.

„Što se tiče rešenja za fakultete, ono bi se moglo naći ako ne u uvođenju predmeta, ono bar u obaveznim kursevima srpskog jezika koji bi bilo tako koncipirani da podižu jezičke kompetencije studenata kojima jezici nisu uža specijalnost.“

Kako nam je dekanka Filozofskog fakuleta još rekla, u sklopu veće brige o jeziku pozdravlja tekuću akciju “Novi Sad čita deci”. Jer, jezik se uči od malih nogu a usavršava celog života.

V. Crnjanski