Traumatični događaji, načini reagovanja i postupanja

Ističu da je u ovim trenucima prioritet u zdravstvenoj zaštiti zbrinjavanje povređenih i pružanje psihološke pomoći. 

Traumatični događaji izazivaju fizičke simptome i emocionalne reakcije osobe, od kojih su najčešće: neverica; osećaj straha, šoka, besa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti i frustracije; pojava paničnih napada - ne uspostavlja se socijalna interakcija, osoba se povlači u sebe; smanjeno interesovanje za uobičajene aktivnosti; ponovno proživljavanje traumatičnog događaja kroz prisećanje -Izbegavanje nepoželjnih misli i osećanja: promene u apetitu (pojačan ili oslabljen); poteškoće sa spavanjem (noćno buđenje i košmari), koncentracijom i donošenjem odluka; fizičke reakcije, kao što su glavobolja, bolovi u telu, stomačni problemi i osip na koži; pogoršanje hroničnih zdravstvenih problema; ovećana upotreba duvana, alkohola i drugih supstanci

Bez obzira na uzrast deteta, ono se može osećati uznemireno ili imati druge jake emocije posle traumatičnog događaja kome je prisustvovalo, ili o njemu saznalo.

Neka deca reaguju odmah, dok druga mogu pokazati izmenjen način razmišljanja i ponašanja mnogo kasnije, ukazuje "Batut".

Preporuke

- Pokrenite razgovor sa osobom. Ukoliko nije spremna ne insistirati, već pokazati zainteresovanost za razgovor kada osoba za to bude spremna.

- Pitati osobu kako se oseća povodom traumatičnog događaja. - Dopustiti osobi da izrazi svoja osećanja i postavlja pitanja. - Ne minimizirajte problem kao da se ništa nije dogodilo.

- Recite da se svi ljudi uplaše kada se nađu u nekoj opasnoj situaciji.

- Recite da su osećanja kao što su ljutnja, bes, bespomoćnost, tuga, strah, zabrinutost prirodni. - Recite osobi da je uz vas sigurna.

- Osobu koja je doživela traumatično iskustvo ne izlagati medijskom sadržaju o toj temi.

- Ne očekivati da će se osoba koja je doživela traumatično iskustvo brzo prilagoditi novonastaloj situaciji, već pokazati strpljenje.

- Trudite se da vi kao podrška ne pokazujete nervozu i nesigurnost.

Način na koji dete reaguje i uobičajeni znaci uznemirenosti mogu da variraju u zavisnosti od uzrasta, prethodnih iskustava i načina na koji se dete nosi sa stresom.

Deca reaguju na ponašanje odraslih u svom okruženju. Kada se roditelji i staratelji mirno i samouvereno suočavaju sa traumatičnim događajem, mogu deci pružiti najbolju podršku.

Potrebno je da roditelji razgovaraju sa decom o tome šta se dešava i ohrabre ih da pričaju o svojim strahovima i postavljaju pitanja, ističe „Batut”.

Posle traumatičnog događaja, važno je da deca osete da mogu da podele svoja osećanja i da roditelji razumeju njihove strahove i brige.

Svaka promena u ponašanju može biti znak da dete ima problem i da mu je potrebna podrška.