Tragom izložbe „Mučenici čuruški otrgnuti od zaborava”

Deo postavke su i dokumenta koja se čuvaju u fondu F.183 Arhiva Vojvodine koja je sačinila Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini o tom zverstvu mađarskih okupacionih snaga.

Ova potresna izložba o žrtvama čuruške racije, nastala u saradnji sa Eparhijom bačkom, je svojevrsni nastavak knjige „Mučenici iz Čuruga” direktora Arhiva Vojvodine Nebojše Kuzmanovića u kojoj je na isti način autor posvetio pažnju ovoj temi. Arhivski savetnik u Arhivu Vojvodine Ljiljana Dožić, koja je uz Nebojšu Kuzmanovića i sekretara Eparhije bačke protojereja Vladana Simića priredila izložbu, kaže da su predstavljene sve fotografije ubijenih Čuružana koje Arhiv Vojvodine poseduje, ali da se u depoima te institucije nalazi još dokumenata koji svedoče o raciji, osim izloženih.

- Postoje dve vrste dokumenata – kaže Ljiljana Dožić. – U prvom redu su to prijave koje su podnošene posle rata Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora u Vojvodini. Oni koji su preživeli rat su prijavljivali svaku vrstu zločina koja je počinjena. Imamo veliki broj tih prijava za svako mesto u Vojvodini, pa i za Čurug. Među njima su i prijave za ubistva u raciji. Zločine su prijavljivali rođaci, ljudi koji nisu iz Čuruga ali su imali  veze s ubijenima, ređi je sličaj da su članovi porodice to činili, jer  su vrlo često u raciji čitave porodice stradale. Postoje određena neslaganja u broju žrtava. Smatra se da mnoge žrtve nisu popisane tada jer nije imao ko da ih prijavi.

Po njenim rečima, druga vrsta dokumenata su zapisnici o saslušanju svedoka tih događaja pred Komisijom i to su mnogo potresnija svedočanstva jer sadrže više detalja šta se dešavalo i kako su stradali.

- Mene je sve ovo posebno dotaklo jer sam Čuružanka – priča Ljiljana. – Napomenula sam na otvaranju izložbe da se mi u Čurugu rađamo sa genom za ovaj događaj. S generacije na generaciju kod nas se prenosi  priča o raciji. Mi rođenjem dobijamo saznanje i osećaj za te događaje. Svi smo veoma osetljivi kada je ta tema u pitanju i čuvamo uspomenu na te ljude. Sećanje na ove mučenike ne može izbledeti, ne možemo zaboraviti, ne zato što nećemo, nego zato što ne možemo da zaboravimo. To sećanje je duboko utkano u naše ličnosti i živote.

Ljiljana napominje da je potpuno drugi doživljaj kada pred sobom imate fotografiju čoveka koji je nevin stradao u tom  egzodusu sa njegovim osnovnim biografskim podacima, u odnosu na iščitavanje podataka o  stradanju u dokumentima. Kako kaže, fotografije tih ljudi čine da donekle možete da steknete predstavu o njihovom životu pre smrti.

Naglašava  da su u slučajevima kada je cela porodica ubijena, zločinci vrlo često odvodili jednog člana, a potom dolazili po ostale. Sva ubistva bila su praćena pljačkom, a interesantno je da su izvršioci zločina skidali odeću i obuću sa žrtava.

Postavka se može pogledati do 5. februara.

n Zorica Milosavljević

Foto: S. Šušnjević

Poslednji put u majčinom krilu

Slučaj Petra Kekića, desetogodišnjeg dečaka, koji je jedini iz porodice preživeo raciju, i jedan od retkih svedoka tog zločina, posebno je dirnuo Ljiljanu Dožić. Čitajući njegovo svedočenje i opis čitavog događaja kada je imao 13 godina, Ljiljana kaže da joj je za oko zapao naizgled nebitan detalj. Opisujući šta se sve dešavalo dečak je spomenuo kako su majka, sestra i on došli u magacin, jedno od mesta egzekucije, i kako ga je mati stavila u krilo. 

- Kada sam to pročitala, počela sam da plačem. Nije mi bilo isprva jasno zašto, jer sam pročitala toliko strašnih opisa tih zbivanja. Tek posle nekoliko dana shvatila sam zašto me je to toliko dirnulo - pomislila kako je njemu možda tri godina kasnije od svega bilo najbitnije da je poslednji put sedeo u majčinom krilu. Zamislila sam i tu ženu preplašenu u tom magacinu koja nemoćna privija decu sebi misleći da će ih tako spasiti. Pronašla sam među dokumentima svedočenje Mađara, koji je spasao Kekića. Igrom sudbine on je uperio lampu u Petra u zgradi opštine gde su takođe likvidirani meštani i samo ga je  uhvatio za ruku i odveo u svoju kancelariju. Sutradan su ga odveli kod dede. Na otvaranju izložbe sam saznala da je Petar Kekić živ, ali nažalost bolestan - kaže Ljiljana Dožić.