Tema Dnevnika: Koje su to „bele” studentske laži?

I taman kada uguraju prtljag, težak kao godina, sednu na svoje mesto i odahnu, pojave se crne misli: „Šta sve nisam rekao roditeljima?”

Prizor kako budući akademski građani jedni drugima bratski drže glavu, ošinuti hladnim vazduhom koji još više raspiruje pijanstvo, a zatim nastavljaju igru „klin se klinom izbija”, sigurno nisu prepričavali kod kuće.

– Naravno, neću nikad prijaviti mojima da sam se toliko razvalio od alkohola da mi je pozlilo – kaže Nemanja M., koji iz razumljivih razloga, kao ni ostali sagovornici, nije hteo da mu se otkrije identitet. – Pogodi te muzika, a društvo, uz povike „Je l’ sam čuo živeli?”, bez pitanja doliva, pa hteo – ne hteo moraš da prihvatiš.

Nikola S., opet, nikad ne otkriva pravu cenu odeće koju kupi, posebno majci, kako bi dokazao da je odgovoran i da zna za malo novca naći nešto kvalitetno.

– S druge strane, peče me savest što roditelji na sebe nikad toliko ne bi potrošili – priznaje.

Umesto da odleži dve nedelje nakon što je na treningu nepažnjom polomila nožni prst, Nađa M. se pravila da joj nije ništa kako ne bi propustila izlaske i predstojeće takmičenje.

– Gledala sam ga onako natečenog i modrog sigurno dva meseca. Uz sneg i poledicu te godine, koju sam izgurala šepajući, nije mi bilo nimalo lako – dodaje. – Obično im ne govorim ni s kim se tačno družim, da ne bi pomislili: s kim si, takav si. Gledam kakav je neko prema meni, a ne kakav život vodi. Isto važi i za moje momke, jer mi se čini da odrasli traže dlaku u jajetu. Ili su im uštogljeni, ili nemaju manire, da ne pominjem neambicioznost ili poroke.

Reči „nemam para” za roditelje su ravne mukama Malog Radojice, kaže Aleksandar Đ., pa makar spao na margarin i paštetu neće ih iscediti kroz zube pred njima.

– Pre nedelju dana poslali su mi pet hiljada, koje su se, ne znam ni sam kako, istopile. Iskren da budem, samo na izlazak potrošim za taksi oko 500 dinara, za bolje cigarete 400-500, a ako odem sa društvom u neki fensi klub, gde moramo da kupimo flašu kako bismo sedeli za stolom, ode između 2.000 i 5.000 – otkriva računicu.

Milici A. se više puta desilo da je lagala kako je položila ispit u proteklom roku.

– Mrzelo me je da učim, a znala sam da imam još jednu priliku, za koju ću se svojski potruditi. Pošto moji žive u Odžacima, mnogo mi je zabavnije da leto provedem u Novom Sadu, a priča kako imam mnogo da učim uvek upali – dodaje.

Jednu tetovažu su joj jedva oprostili, kaže Sara M., ali pošto joj se drug, koji se inače bavi ovim zanatom, uskoro selio u inostranstvo, želela je da ima jedinstvenu uspomenu na njega.

– Dobro sam promislila gde ću je staviti kako je ne bi primetili, kupujući vreme dok im ne priznam. Kako je ono odmicalo, tako sam se više tešila opravdanjem da sam sve starija i da mogu o tome sama da odlučujem. Vešto sam je skrivala, ali majčinski instinkt je uradio svoje: sudbina je htela da se majica pomeri tek toliko da proviri crna mrljica, posle čega je usledio ozbiljan razgovor – priseća se.

         Slađana Milačić