STARI ZANATI:  ALAS, RIBAR ZORAN LJUBIČIĆ LJUŠA: Najlepše su zore na Dunavu

 - Volim Karlovce, ali moji koreni su u Gardinovcima, gde za legende ribarenja važe Šimpuka (Bugarski) i Gugaš (Ljubičić). Naše „krilo” Ljubičića dobilo je špicname „Zoljevi”, u prevodu „ne diraj me, ne diram te”.  Za ribarski zanat pelcer mi je preneo moj baba Gliša, sa kojim sa na vodi od svoje šeste godine. I danas se sećam kako sam pentu na čamcu nekada startovao sa obe ruke, dok sam se jednom nogom o nju odupirao - kaže naš sagovornik.

Zoranu su pitanja o Dunavu i ribi, suvišna. Reči iz njega same sipaju, pleteći poput njegovih mreža, snažnu priču.

- Autohtonih ribara je sve manje, dok se novokomponovani pojavljuju iz dana u dan - tvrdi Ljuša. - A u ovom zanatu brze zarade nema. Na uložen dinar moraš da zaradši četiri, da bi bio na pozitivnoj nuli. Pa ko to danas može?! Mnogi misle da je alaski zanat isplativ i lak i da se svodi samo na „baciš mrežu i izvadiš ribu”. Kako da ne, zato je nekada u Karlovcima bilo stotinu alasa, a danas ih registrovanih ima tek dvojica-trojica! Možeš da opstaneš samo ako „zatvoriš krug”, a to znači da sam uloviš ribu i tako svežu je, direkt iz vode, na tanjiru ponudiš gostu. Godinama sam i to uspevao, ali svemu dođe kraj.

Prvi čamac i to od crvene vrbe, sam je napravio.

- Daske od crvene vrbe su jače od čamovine, ali traže posebnu pažnju i održavanje, dva puta godišnje moraju da se premazuju - seća se prvih koraka Ljuša. - Danas su čamci laki, prave se od raznih materijala, baš kao i mreže. Nekada su bile od kudelje, pa si morao da ih čistiš od algi i trava da ne trule, da ih obavezno sušiš ali i ne držiš predugo u vodi. A tek što smo ih potapali u čamac napunjen plavim kamenom, pa onda u razblažen katran i tek tako impregnirane, mogle su da traju.

Prva asocijaciju na ribarski zanat mu je boravak u prirodi, na vodi.

- Za mene je bajka ako čovek ume da se saživi sa prirodom - veli Ljuša. - Ne zovem se ja slučajno Zoran, jer zore na reci, a Dunavu pogotovo, su najlepše. Kreneš izjutra po mraku, isploviš čamcem, a zora sviće...pa cvrkut ptica, kreket žaba, milina. Na žalost, danas je žaba, kao i lastavica, sve manje, pa se čudimo  što ima toliko komaraca...

Mnogo je istine u tome da je ribu najbolje loviti u mesecima koji u svom nazivu imaju slovo "R".

- Sve je jasno. Od septembra do aprila voda je hladnija, a riba samim tim i svežija, otpornija. Kada u julu ulovite ribu, ona od toplote može brzo da ugine i džaba vam posao - objašnjava slikovito Ljuša, koji kaže da je najbolje ulove imao upravo u zimskim mesecima, nekada i na ledom okovanom Dunavu.

Razliku između alaskih majstora i amatera, Zoran ovako objašnjava:

- Vodu moraš dobro da poznaješ, a Dunav naročito. Zahtevna je to reka, puna snage, lepa, ali često nepredvidiva. Udari li severac, bolje sačekaj na Dunavu da kijamet prođe, jer ćeš u slučaju da počneš da bežiš, izvući deblji kraj. Sa košavom je već lakše, ali i sve to, opet, zavisi od mesta na kom se zatekneš.

Za vršku su mnogi čuli, ali za "kecu" il' "kusaku", znaju samo oni kojima je ribarenje u krvi.

- Alasi su opevani u pesmama, ali nisu cenjeni u društvu - smatra naš sagovornik. - Njihovo je majstorstvo veslati i postavljati mrežu, znati gde i kako spustiti vršku, a to se sve stiče godinama, učenjem i iskustvom. Jedno je pročitati teoriju, a drugo steći praksu na terenu. Pitaju me kako sam ulovio soma od 76 kilograma? E to je, uz uvek potrebnu sreću, iskustvo o kom vam pričam. I taj je som nekada bio somče i plivao za većim somovima, a riblje puteve samo mi alasi znamo. Tako je i sa dunavskim liscem šaranom. Ali, krilo vrške ribu lovi, a on kada potraži "spas" u oknu, zapravo biva ulovljen. Nazad može samo ako ima ruke, a nema!

Ne pitaj ga koja je mu je riba najlpeša, jer će uvek identičan odgovor da usledi:

- Najlpeša je sveža riba - uverava Zoran. - A kada je iz zamrzivača, nema tog Džejmija Olivera koji će od nje da načini ukusan zalogaj! A to da li ima ili nema kostiju, to je već druga tema. Jeste, lep je panirani som, prženi šaran, ali i deverika ume da bude i te kako ukusna, ako je sveža i ako se dorbo spremi. A tek riblja čorba! Ne postoje dve iste. Jedino je večna dilema da li su bolje one uzvodne poznatije kao "fiš" i koje se serviraju uz testo ili ove nizvodne, laganije, posle kojih uglavnom sledi i pržena riba.

Staro alasko pravilo ponavlja po ko zna koji put.

- Ne lovi ribu u mrestu. Njeno potomstvo treba da nahrani i tvoje. Ribolov je viteštvo, sportsko nadmudrivanje u teškim uslovima, pa ko bude bolji, pobedu nek slavi. Od kada sam ga prvi put čuo, stalno na umu imam poentu sledećeg vica, koji otprilike ovako glasi: "Veselili se svatovi u jednom selu kraj Dunava, kada ih naprasno prekide gromoglasni povik: Mresti se šaran u ritu! Očas posla svadbarska šatra ostade prazna. Zapravo, jedino je pod platnom ostala mlada, jer je bila iz drugog sela."

Sava Savić

Foto: privatna arhiva Zorana Ljubičića Ljuše

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.