Šta podrazumeva valjano upravljanje medicinskim otpadom?

Nažalost, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, kao posledica nebezbednog zbrinjavanja medicinskog otpada, pre svega infektivnog, koji sadrži dovoljan broj virulentnih, patogenih mikroorganizama da se nakon kontakta sa njim može javiti infektivno oboljenje, registrovan je čak 21 milion infekcija hepatitis B virusom, što je gotovo trećina svih novih infekcija, zatim čak dva miliona infekcija hepatitis C virusom, što predstavlja 40 procenata svih  novih infekcija, kao i najmanje 260.000 novih infekcija HIV virusom.

Riziku su prvenstveno izloženi zaposleni u zdravstvenim ustanovama, i to ne samo medicinsko osoblje nego i zaposleni u službama čišćenja i održavanja, a nakon toga i pacijenti i posetioci. Izvan ustanove riziku su najviše izloženi prevoznici komunalnog otpada, ali u velikoj meri i lokalno stanovništvo. Stoga je kontinuirana i fokusirana edukacija svih lica koja učestvuju u procesu upravljanja medicinskim otpadom neophodna kako bi se svest o rizicima povređivanja povisila, a same povrede svele na minimum.

Inače, ključne tačke kretanja medicinskog otpada kroz zdravstvenu ustanovu započinju odvajanjem prema njegovoj kategorizaciji, na samom mestu nastanka, što doprinosi bezbednom rukovanju, ali i smanjenju troškova tretmana. Pod kategorizacionim odvajanjem podrazumeva se odvajanje opasnog od neopasnog otpad. Druga važna tačka je obeležavanje otpada, kako bi se znalo o kojoj vrsti otpada je reč. Treća važna tačka je sakupljanje klasiranog medicinskog otpada u žute kese i specijalne kontejnere. Poslednja, četvrta tačka kretanja kroz zdravstvenu ustanovu je privremeno skladištenje-, odnosno odlaganje otpada na mestima koja su nedostupna javnosti, odnosno osobama koje ne treba da imaju pristup medicinskom otpadu. Na ovim lokacijama, koje moraju biti adekvatno obezbeđene, medicinski otpad čeka transport do mesta punog tretmana.

Ono što, međutim, posebno zabrinjava jeste činjenica da se u Srbiji godišnje generiše oko 6.000 tona samo infektivnog medicinskog otpada, dok se, po podacima Agencije za zaštitu životne sredine, tretira svega oko 2.500 tona. Pri tome čak 90 procenata tretmana rade sami klinički centri, opšte bolnice, domovi zdravlja i zavodi za javno zdravlje, dok samo manji procenat tretiraju privatne kompanije.

Uz sve to, razni postupci, koji se kose sa postojećim pravilnikom o upravljanju medicinskim otpadom, postali su svakodnevnica, pa se dešava da neke ustanove, koje se bave humanom medicinom, vrše tretman infektivnog otpada animalnog porekla. Takođe, transport infektivnog otpada radi se vozilima koja nisu adekvatno opremljena, od kojih su neka i bez adekvatnih dozvola za transport. Propisana prateća dokumentacija se često uopšte ne vodi, ili sene ispunjava, a često se radi i nepotpun tretman. Ovo se posebno ističe u slučajevima tretmana oštih predmeta koji se vrlo često uopšte ne drobe, što je direktno kršenje zakonske regulative.

Projekat Evropske unije, koji je startovao 2009. godine, imao je za cilj da pokrene zbrinjavanje medicinskog otpada na teritoriji Republike Srbije sa “nulte tačke”. Državne ustanove su kroz projekat opremljene uređajima i vozilima, a zaposleni su prošli obuku. Nažalost, većina uređaja postavljena je u neadekvatnim objektima, često lociranim na samim prolazima i dvorištima gde je visoka frekfencija ljudi, što samo po sebi predstavlja dodatne i veoma izražene rizike. Prema pomenutom projektu, planirano je i da državne ustanove budu operateri, ne samo za sopstveni, nego i za sav opasan otpad nastao izvan samih ustanova.

No, ova ideja, posmatrana sa pravne, ali i sa praktične tačke gledišta, generiše dva posebna potproblema. Prvi je što ovakva ideja faktički pretvara bolničke ustanove u operatere upravljanja opasnim medicinskim otpadom, što samo po sebi treba izbeći. Drugi potproblem vezan je za prenošenje medicinskog otpada iz jedne javne zdravstvene ustanove u drugu, čime se umnogostručuje rizik od povređivanja, infekcija i zaražavanja, kako medicinskog osoblja, tako i korisnika usluga medicinskih ustanova. Na kraju, iako je Projekat EU završen 2014. godine, ostalo je zapravo do danas nepoznato da li zdravstvene ustanove treba da se na takav način bave i medicinskim otpadom?

Nužne inovacije i bolja legislativa

Dostavljanje podataka Agenciji za zaštitu životne sredine, unosom iz dokumenta o kretanju opasnog otpada , dovodi do zaključka da implementirani sistem jeste koristan, ali je i komplikovan za korišćenje, zbog čega je neophodno njegovo uprošćavanje, čime bi se obuhvatio daleko veći broj ustanova koje produkuju medicinski otpad. S druge strane, sistem izdavanja dozvola za upravljanje otpadom u nadležnom ministarstvu treba nadograditi i konačno uvesti inovacije, a zatim i realno sagledati tržište. Na primer, trebalo bi uvesti kvote u skladu sa generisanim količinama otpada, a ne potencirati hiperprodukciju operaterskih dozvola, jer ovakvo stanje samo pogoduje mogućim malverzacijama i kršenju zakona. Takođe, potrebne su snažnije i jasnije državne smernice u smislu preusmeravanja investicija u posebne i nedostajuće tokove opasnog otpad, što bi svakako imalo daleko veće efekte. Na kraju, nameće se i neophodnost interresorne saradnje institucija u ovoj oblasti, od nadležnih  ministarstava do lokala, jer bi ova saradnja mogla biti i ključ uspeha.

Poređenja radi, poslovi upravljanja medicinskim otpadom u državama EU dodeljeni su eksternim, specijalizovanim i ovlašćenim operaterima, jer to proces upravljanja ovom vrstom otpada čini, na samo bezbednijim, nego i jeftinijim. U razvijenim zemljama su i postrojenja za tretman opasnog otpada dislocirana iz naseljenih mesta i smeštena u industrijskim zonama namenjenim za tu vrstu delatnosti ili na potpuno izdvojenim i obezbeđenim lokacijama.

U svakom slučaju, stiče se utisak da će, tek kada se u nekoj od faza pregovora oko ulaska Srbije u EU otvori poglavlje 27, pitanje medicinskog otpada biti posmatrano na način koji zaslužuje. Ako je za utehu, na teritoriji AP Vojvodine već se primećuje značajni napredak u zaštiti životne sredine i implementaciji Zakona, što daje nadu u dobar početak u kompletnoj zaštiti zdravlja ljudi i životne sredine i približavanje standardima EU u toj oblasti.

Miroslav Poznić (predsednik GO Zelene stranke Zrenjanin)