Srpski svetac koga i Mađari poštuju

(iz velikog poštovanja saplemenici više nisu birali kneza), preselio se u Srem a upokojio u mađarskoj varoši Šikloš. Branio je od stradanja Srbe na jugu Ugarske, ali bio poštovan i od ljudi druge vere i nacije, kao zaštitnik gladnih i siromašnih.

U Šiklošu je pre koju godinu jedna ulica nazvana po njemu, u porti srpske crkve Svetog Dimitrija je spomenik u znak sećanja da je tu, avgusta 1919, prvi put služen pomen Štiljanoviću, a krst na obližnjem brdu Đuntir, gde je sahranjen, mesto je hodočašća baranjskih Srba.

Kad se 1502. smrću srpskog despota Jovana Brankovića ugasila ta vladarska loza, njegova žena Jelena pozvala je Štiljanovića, svog rođaka iz Boke Kotorske, da upravlja provincijama Ugarske - Sremom i Slavonijom. U Srem je jedno vreme stolovao u Moroviću i odolevao Turcima do 1507, kad se morao povući sa narodom u baranjski Šikloš, koji mu je poverio kralj Laslo II za vernu graničarsku službu. Odatle je, sa hiljadu konjanika i šajkaškom flotom, branio te krajeve od Turaka.

Kad su, posle čuvene Mohačke bitke 1526, u Ugarskoj zavladali siromaštvo i glad, Štiljanović je, videvši nevolje svojih podanika i sunarodnika, ponudio svoje odaje beskućnicima, odenuo bose i gole, nahranio gladne, otvorio ambare i podelio žito narodu na zajam. No, naredne godine je žetva bila toliko slaba da niko nije imao dovoljno ni da se prehrani, a kamoli vrati dug. Štiljanović je na Mitrovdan sazvao podanike na Đuntir i spalio sve dužničke priznanice a o tom humanom delu svedoči i malo poznati spis Danila Georgijeviča Suvorina “Skazanie o serbskom knjazu Stefanu Štiljanoviču”, koji se čuva u Petrogradskom muzeju na dva duga svitka, s kraja 16. veka. 

Posle Mohačke bitke u kojoj je Sulejman Veličanstveni pobedio, Štiljanović je na upravu dobio Novigrad i Orahovicu, a Miholjac i Glogovnicu za ratne zasluge od kralja Ferdinanda I Habzburškog.

U bitkama sa brojčano nadmoćnim askerima Štiljanović često nije mogao da računa ni na pomoć saveznika, pa se kod Orahovice 1530. protiv Usrev-paše, našao žrtvovan i prepušten sam sebi. U izveštaju Kraljevskom ratnom veću i monarhu Ferdinandu piše: „Što možemo,  plovimo posred neprijatelja kao riba sred vode!„

Puna dva meseca 1543. branio je slavonski grad Valpovo od Murat-bega, čija je silna vojska ispalila, po jednom svedočanstvu, 3.173 kamenih đuladi na utvrđenje, ali nije uspela da slomi Stefanovu vojsku. Spisatelj i teolog Mikica Ilić iz Bosuta, beleži:

„Sam beg se divio Stefanovoj hrabrosti, žaleći što nema takvog junaka kod sebe. Kad, na Savindan, poslie dva krvava meseca opsade, pade Valpovo, Orahovica i druga utvrđenja sve do Virovitice, zarobiše Turci Stefana i dovedoše pred Murat-bega, hoteći da ga pogube za sve izginule saborce pod zidinama Valpova. No, on otkupi Stefanovu glavu, bogato darujući svoje ljude, pa mu pokloni život i opremi za put.”

Duhovno slomljen, Stefan opet napusti Slavoniju i vrati u Šikloš, pokušavajući da okupi trupe za dalju borbu. Ubrzo je preminuo i sahranjen na  Đuntiru, ali se nadaleko pročulo da se čuda dešavaju na njegovom grobu. Fruškogorski kaluđeri su 1545. kasnije izmolili lokalnu Osmanlijsku vlast da otkupe njegove mošti. Počivale su u manastiru Šišatovac do Bečkog rata krajem 17. veka, kad su ih monasi, strahujući od velikog pogroma preneli u drvenu crkvu jednog sela kraj Budima. Vraćene su nakon potpisivanja Karlovačkog mira i ostale u Šišatovcu sve do Drugog svetskog rata. Kad su ustaše su počele uništavati sve što je srpsko i srušile manastir, dekan Teološkog fakulteta, akademik Radoslav Grujić je, zahvaljujući blagonaklonosti savetnika okupacione Uprave za Srbiju, široko obrazovanog majora dr fon Rajsvica, uspeo je mošti sveca aprila 1942. preneti u beogradsku Sabornu crkvu, gde i danas počivaju. 

Milorad Mitrović

Rođačke veze kneza i paše

Sveti Justin Ćelijski u životopisu Štiljanovića, piše da kad su silni Agarjani osvojili Šikloš, desilo se čudo Božje. Jedne tamne noći su arskeri videli svetlost nebesku na brdu gde je knez pokopan. Misleći da je tu možda skriveno zlato ili srebro, počeše kopati i nađoše kovčeg sa njegovim telom, koje je bilo sasvim celo i netruležno a iz njega se širio miomiris. Odmah o tome izvestiše svoga starešinu Amir-pašu, hrišćanina poreklom iz primorja, koga su ga kao dečaka uzele Osmanlije, poturčile i obučile za janičara. Čim je čuo ko je pokojnik, shvatio je da mu je on dalji rođak i bez mnogo natezanja predao kneževe mošti monasima.