Srpski na fakultete, da opismenimo profesore, pravnike...

Predsednik Odbora Sreto Tanasić skreće pažnju da naši visokoobrazovani ljudi nemaju dovoljno znanja iz srpskog jezika i o njemu, a treba da tokom celog radnog veka obavljaju poslove na tome jeziku. 



" Kada odu iz srednje škole, u kojoj srpski jezik nije dovoljno zastupljen, oni se više ne susreću sa učenjem srpskog jezika i o srpskom jeziku. Zato vrlo loše pišu dokumente iz domena svoga poslovanja i ne znaju da je u Srbiji službeno pismo ćirilica", rekao je Tanasić Tanjugu. 



On dalje primećuje da se "svi trudimo na besprekorno vladamo engleskim jezikom, kao da ćemo prevoditi za engleski dvor, voditi moćne svetske kompanije, a niko se ne pita zašto je potrebno poznavati i srpski standardni jezik i njime se služiti u svim vidovima javnog života".



Sa njim se slaže i šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr Veljko Brborić koji je, govoreći o statusu srpskog jezika u sistemu školstva, konstatovao da je uvođenjem novih predmeta i skraćenjem radne nedelje, jezik dosta stradao i da danas u tom pogledu mi zaostajemo u odnosu na druga razvijenija kulturna društva. 



Jezička znanja svršenih osnovaca i srednjoškolaca često su na prilično lošem nivou, a onda dolaze na fakultete gde je obavezno da uče jedan ili dva strana jezika, ali ne i svoj maternji, primećuje šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr Veljko Brborić.



On je primetio da u zemljama koje drže do svog nacionalnog jezika, poput Francuske, Turske ili Rusije, nastavni program u školama predviđa po 10 časova nedeljno, dok se u Srbiji od prvog do petog razreda osnovne škole maternji jezik izučava pet časova nedeljno, a u šestom, sedmom i osmom po četiri časa nedeljno.



U gimnazijama opšteg tipa srpski jezik se izučava četiri časa nedeljno, nešto je bolja situacija u gimnazijama društveno-jezičkog smera i nešto lošija u gimnazijama prirodno-matematičkog smera, dok u četorogodišnjiim stručnim školama imamo tri časa sedmično.



Ako se uzme u obzir da srpski jezik pokriva nastavu gramatike, jezika, književnosti i nastavu kulture izražavanja, tri ili četiri časa sedmično, prema rečima Brborića, nije dovoljno što se odrazilo na ukupnu kompetenciju svršenih osnovaca i srednjoškolaca i često su njihova jezička znanja na prilično lošem nivou. On kaže da bi bilo idealno povećati broj časova, ali to bi značilo smenjenje časova iz nekih drugih predmeta, pa predlaže kao početno rešenje zbornih predmeta koji bi mogli imati primamljive nazive kao šo su jezik i komunikacija, jezička kultura. . . 



Kada je reč o statusu srpskog jezika na visokoškolskim ustanovama Brborić ukazuje da budući profesori nekog stranog jezika, studiraju taj jezik, a nemaju nijedan čas srpskog jezika, a češto dođu sa prethodnim lošim znanjem srpskog jezika iz srednje škole.



Posebno skreće pažnju na potrebu da se poprave pedagoški fakulteti jer upravo učitelji imaju važno ulogu za sticanje prvih gramatičkih i pravopisnih znanja, ali i da nastavnici, recimo geografije ili hemije, moraju biti dobro jezički osposobljeni.



"Danas imamo situaciju da neko nema dobro znanje srpskog jezika kada završi osnovnu skolu, upiše neku od stručnih škola gde status srpskog jezika nije dobar, zatim neki od tih fakulteta i postane profesor nekog drugog predmeta" primećuje Brborić. On se pita kakav onda efekat imaju ta tri-četiri časa srpskog jezika nedeljno u odnosu na sve ostale predmete čiji nastavnici nemaju jezičku kompetenciju.



Nedopustivo je, naglašava, i da pravnik bude nepismen, da on završi ozbiljan fakultet, a da nema nijedan čas srpskog jezika. 



"Pogledajte univerzitete, nezamislivo je da neko danas bude student, a da nema jedan ili dva strana jezika, ali ne mora imati srpski jezik. To je svojevrsni nonsens i on se teško može objasniti", rekao je šef Katedre za srpski jezik.



Brborić se osvrnuo i na ulogu medija u negovanju jezičke kulture i smatra da bi sa tog stanovišta najbolje bilo da ne postoji jedan broj medija.



"Mediji treba da postoje, ali mi nije jasno zašto misle da o nacionalnom jeziku i matičnom pismu ćirilici ne treba brinuti. Oni koji vode emisije na televiziji moraju imati minimum jezičke kompetencije, moraju da budu elementarno pismeni", naglašava Brborić i dodaje da u Francuskoj postoje škole jezičke kulture za javne ličnosti koje moraju pokazati da vladaju svojim jezikom. 



On ističe da nikome ne pada na pamet da nešto brani poput latinice, ali moramo znati šta je jezički standard, dobro razdvojiti javnu i službenu upotrebu jezika. 



"Dijalekat, razgovorni stil, ostaće u emisijama različitog sadržaja. Recimo serija "Selo gori, a baba se češlja" ima tu dijalekatsku patinu i cela nacija je to gledala i pohvalno govorila o njoj, literatura će biti i na dijalektu, ali standardni jezik je kao standard u saobraćaju. Ako želite učestvovati u saobraćaju, morate poštovati propise, ako želite uredno komunicirati morate poštovati gramatičku i pravopisnu normu srpskog jezika", zaključio je Brborić.