Srbija bez hospisa za negu neizlečivo bolesnih

Hospis je vrsta zbrinjavanja koja pruža negu teško oboleloj osobi, s ciljem da joj pruži fizičku, emotivnu, socijalnu i duhovnu podršku u teškim trenucima. Palijativno zbrinjavanje je aktivna, ukupna zaštita pacijenta čija bolest ne reaguje na lečenje.

Prvi zadatak ove nege je tretman bola, kao i olakšavanje drugih simptoma, ali i pružanje psihološke, socijalne i duhovne pomoći neizlečivo obolelom pacijentu. U palijativnim ustanovama osoblje i volonteri rade u timovima za negu, nastojeći da pacijentu pruže oslobođenje od bola, dostojanstvo i mir.

Na nacionalnom nivou pitanjem rešavanja palijativne bavi se referentna komisija koju čine eksperti uglavnom za oblast zdravstvene zaštite.

Na žalost, do danas, iako se na ovome radi duže od 10 godina, nije zaživeo ni jedan hospis u okviru državnog sistema zdravstvene zaštite. Strateškim planovima predviđeno je da se uglavnom u okviru primarne zdravstvene zaštite obezbeđuje zdravstvena podrška obolelima i njihovim porodicama, a da se na sekundarnom nivou planiraju stacionari.

Kako se u Austriji, Nemačkoj i Mađarskoj o neizlečivo bolesnim pacijentima brinu zdravstveni radnici i ustanove i mogu li se njihova iskustva iskoristiti i primeniti i u našem zdravstvu govorila je  pomoćnica direktora Doma zdravlja “Novi Sad” Ljerka Popov, ističući da palijativna služba u glavnom gradu Vojvodine treba da bude daleko bolje organizovana nego što je u ovom trenutku.

Služba kućnog lečenja DZ Novi Sad nosi veliki deo tereta u zbrinjavanju pacijenata koji su u terminalnoj fazi bolesti, ali nažalost, na teritoriji Vojvodine, odnosno Grada, ne postoji hospis koji bi delom preuzeo rad i brigu o njima.

Izuzetno je loše stanje kada je palijativno zbrinjavanje u pitanju, jer kao društvo nemamo svest o tome da je stanovništvo sve starije i zahteva vid takvog lečenja, kaže načelnica Službe kućnog lečenja dr Tatjana Pokuševski.

U okviru Doma zdravlja “Novi Sad” postoji Služba kućnog lečenja koja polako prerasta u palijativnu službu. Strategija za palijativno zbrinjavanje postoji od 2005. godine, a verovatno su potrebne neke korekcije kako bi se sve sprovelo do kraja na način na koji je i zamišljeno, a kada će to zaživeti u Srbiji, zavisi od naše Vlade i Ministarstva, odnosno kada oni budu doneli odluke.

Prema gruboj proceni, oko hiljadu pacijenata godišnje nađe se u terminalnoj fazi bolesti i potrebna mu je palijativna nega. Prema rečima načelnice Službe kućnog lečenja i specijaliste opšte medicine dr Tatjane Pokuševski, nisu svi pacijenti koji zahtevaju palijativno zbrinjavanje u Službi kućnog lečenja, ali od 12.500 pacijenata koliko ta Služba broji, oko 70 odsto njih zahteva palijativno zbrinjavanje.

Potpredsednica Udruženja za palijativnu negu u Mađarskoj Judita Šafer istakla je da u toj zemlji već 30 godina postoje hospis usluge, u domovima pacijenata, ali i u zdravstvenim ustanovama i institucijama za negu bolesnika.

U početku se ta delatnost odvijala isključivo na individualnoj bazi, na inicijativu pojedinaca, međutim, vrlo brzo uspeli smo da stvorimo snažnu organizaciju, zastupanje i zaštitu interesa bolesnika i članova porodice, rekla je Šafer.

Kako je dodala, uspeli su da se izbore da se palijativna nega zakonski reguliše, tako da su skoro od početka u palijativnu negu uključeni stručnjaci.

Imamo posebne hospis domove u koje se smeštaju bolesnici u terminalnoj fazi bolesti. Ta nega odvija se i u domovima pacijenata, ali i na odeljenjima u bolnicama, koje finansira država, kazala je Šafer.

Prema rečima predsednika Palijativnog saveza u austrijskoj pokrajini Štajerska Johana Baumgartnera, koji je aktivan i u promo savezu Austrije za palijativno zbrinjavanje, pre dve decenije osnovane su prve palijativne institucije. Pre 14 godina doneti su standardi na nivou Austrije po pitanju palijativnog zbrinjavanja pacijenata i stvari se dobro razvijaju.

I. Mikloši