Socijalno nevidljive uklopiti u normalan život
BEOGRAD: Zahtev da osobe s mentalnim smetnjama provode što manje vremena u institucijama jedan je od vrlo humanih principa i standarda EU kome treba težiti, uverena je ministarka Slavica Đukić Dejanović, dok vršilac funkcije zaštitnika građana Miloš Janković ocenjuje da je taj koncept, koji se naziva i deinstitucionalizacija, u Srbiji loše osmišljen i da je neophodno napraviti drugi .
Ministarka bez portfelja, naime, zadužena za demografiju i populacionu politiku kaže da se ne slaže da su osobe sa mentalnim smetnjama "socijalno nevidljive", a Janković upozorava da iskustvo ombudsmana pokazuje da je položaj tih osoba nepovoljan, zbog čega ih i naziva socijalno nevidiljvim, te kaže da se o njima malo vodi računa i da su potpuno marginalizovane.
Sagovornici Tanjuga se, međutim, slažu da je u većim gradovima neophodno napraviti centre za mentalno zdravlje.
"Malo je verovatno zamisliti da će u 167 jedinica lokalne samouprave, najpre iz finansijskih, ali i kadrovskih razloga biti fromirani centri za mentalno zdravlje i to relativno brzo koliko je potrebno da brzo reagujemo po ovom pitanju", navodi Đukić Dejanović.
Dodaje, međutim, da je vrlo humano da osoba s mentalnim smetanjama provodi u ustanovi što manje vremena, a da se umesto toga vidljivije uklopi u lokalnu zajednicu i u njoj pokuša da živi kao i svi drugi, te dodaje da je to jedan od standarda EU kojima svakako treba težiti.
"Nisam za to da planiramo nešto što nije realno. Ne može 167 jedinica lokalne samouprave napraviti centre za mentalno zdravlje, ali veće sredine poput Niša, Beograda, Kragujevca, treba da imaju takve institucije", smatra Đukić Dejanović i dodaje da je Kragujevac već pokazao ogromno razumevanje time što je dao prostor i sve infrastrukturne uslove da može da počne da se gradi takav centar.
Međutim, kako kaže, ne može se to očekivati od Rače, Tutina…, a i tu treba brinuti o ljudima koji imaju mentalne smetnje.
Prema njenim rečima, realna mogućnost je da institucije koje postoje međusobno počnu da sarađuju i da na primer savetima za zdravlje jedinica lokalne samouprave damo zadatak da centar za socijalni rad, lekari domova zdravlja, pre svega psihijatri i psiholozi, članovi porodice, lokalni policajci....brinu o osobi koja je već lečena u bolnici i ima mentalne smetnje, da kontrolišu da redovno koristi terapiju i sve svoje potencijale te da živi dostojanstveno.
"To je sasvim moguće jer je medicina jako napredovala", rekla je Đukić Dejanović, uz primedbu da nemamo registar svih osoba koje imaju mentalne smetnje, jer, primećuje, njih povremeno imamo svi. Kaže, međutim, da su osobe koje imaju hronične mentalne bolesti registrovane i da je takvih stotine hiljada.
Navodeći i da je pojam socijalne nevidljivosti osoba sa mentalnim smetnjama prilično relativan, ona je istakla da ne bi mogla da se složi da su oni socijalno nevidljivi, ali je rekla i da je sigurno da i takvih ima.
Međutim, kako kaže, nije to najveći problem Srbije.
"Najveći problem Srbije je da oni budu destigmatizovani, da se vi i ja, ako je to naš rođak, ne stidimo da kažemo da ga boli duša, da je to hronično. Da se trudimo da se on kvalitetno leči, da bude socijalno prihvatljiv, da, ako ima radni potencijal, taj potencijal bude iskorišćen koliko god je moguće kroz socijalno preduzetništvo i da se on oseća slično kao i svi mi ostali", zaključila je Đukić Dejanović.
I Janković smatra da je potrebno napraviti otklon od dosadašnje prakse koja je značila da se osobe sa mentalnim smetnjama smeštaju često i na jako dugi rok, mnogi od njih i doživotno, u velike psihijatrijske bolnice.
Kako ističe, nije stvar da li će svaka lokalna samouprava da osnuje posebnu instituciju koja će se baviti osobama sa mentalnim smetnjama, već to mogu da budu i centri za više opština ili da budu u gradovima.