Социјално невидљиве уклопити у нормалан живот
БЕОГРАД: Захтев да особе с менталним сметњама проводе што мање времена у институцијама један је од врло хуманих принципа и стандарда ЕУ коме треба тежити, уверена је министарка Славица Ђукић Дејановић, док вршилац функције заштитника грађана Милош Јанковић оцењује да је тај концепт, који се назива и деинституционализација, у Србији лоше осмишљен и да је неопходно направити други .
Министарка без портфеља, наиме, задужена за демографију и популациону политику каже да се не слаже да су особе са менталним сметњама "социјално невидљиве", а Јанковић упозорава да искуство омбудсмана показује да је положај тих особа неповољан, због чега их и назива социјално невидиљвим, те каже да се о њима мало води рачуна и да су потпуно маргинализоване.
Саговорници Танјуга се, међутим, слажу да је у већим градовима неопходно направити центре за ментално здравље.
"Мало је вероватно замислити да ће у 167 јединица локалне самоуправе, најпре из финансијских, али и кадровских разлога бити фромирани центри за ментално здравље и то релативно брзо колико је потребно да брзо реагујемо по овом питању", наводи Ђукић Дејановић.
Додаје, међутим, да је врло хумано да особа с менталним сметањама проводи у установи што мање времена, а да се уместо тога видљивије уклопи у локалну заједницу и у њој покуша да живи као и сви други, те додаје да је то један од стандарда ЕУ којима свакако треба тежити.
"Нисам за то да планирамо нешто што није реално. Не може 167 јединица локалне самоуправе направити центре за ментално здравље, али веће средине попут Ниша, Београда, Крагујевца, треба да имају такве институције", сматра Ђукић Дејановић и додаје да је Крагујевац већ показао огромно разумевање тиме што је дао простор и све инфраструктурне услове да може да почне да се гради такав центар.
Међутим, како каже, не може се то очекивати од Раче, Тутина…, а и ту треба бринути о људима који имају менталне сметње.
Према њеним речима, реална могућност је да институције које постоје међусобно почну да сарађују и да на пример саветима за здравље јединица локалне самоуправе дамо задатак да центар за социјални рад, лекари домова здравља, пре свега психијатри и психолози, чланови породице, локални полицајци....брину о особи која је већ лечена у болници и има менталне сметње, да контролишу да редовно користи терапију и све своје потенцијале те да живи достојанствено.
"То је сасвим могуће јер је медицина јако напредовала", рекла је Ђукић Дејановић, уз примедбу да немамо регистар свих особа које имају менталне сметње, јер, примећује, њих повремено имамо сви. Каже, међутим, да су особе које имају хроничне менталне болести регистроване и да је таквих стотине хиљада.
Наводећи и да је појам социјалне невидљивости особа са менталним сметњама прилично релативан, она је истакла да не би могла да се сложи да су они социјално невидљиви, али је рекла и да је сигурно да и таквих има.
Међутим, како каже, није то највећи проблем Србије.
"Највећи проблем Србије је да они буду дестигматизовани, да се ви и ја, ако је то наш рођак, не стидимо да кажемо да га боли душа, да је то хронично. Да се трудимо да се он квалитетно лечи, да буде социјално прихватљив, да, ако има радни потенцијал, тај потенцијал буде искоришћен колико год је могуће кроз социјално предузетништво и да се он осећа слично као и сви ми остали", закључила је Ђукић Дејановић.
И Јанковић сматра да је потребно направити отклон од досадашње праксе која је значила да се особе са менталним сметњама смештају често и на јако дуги рок, многи од њих и доживотно, у велике психијатријске болнице.
Како истиче, није ствар да ли ће свака локална самоуправа да оснује посебну институцију која ће се бавити особама са менталним сметњама, већ то могу да буду и центри за више општина или да буду у градовима.