Slavni kompozitor u svom Molu nije dobio ni najzabačeniji sokak

Rodom Subotičanin, nakon zaavršene Vojno-dvorsko muzičke školu u Beogradu, došao je u Mol 1896. godine, gde mu je majka Emilija Ema Buljovčić kupila kafanu. Svirao je i na dvoru Karađorđevića, u Molu vodio pevačko društvo SPC, a osnovao i Tamburašku bandu „Lira”. U bačkom mestu kraj Tise, koje je oduvek stremilo da bude varoš, čuvena je i „Mimikina kafana”, čije zdanje i danas postoji, ali ne i namena. Osim šanka i veće sale, imala je i separe za ugledne goste sa svih strana. Gostima je na uvce svirala Mimikina banda i Veliko bačko kolo, poznato i kao Mimikino, koje je komponovao, a opstalo je do danas. Tad je uz kafanu, u dvorištu postojala kuglana s drvenim kuglama i čunjevima.

Predani hroničar Mola Ištvan Baranji pričao je da je 1936. ili godinu kasnije prodata mesnom gostioničaru Ivanu Radoniću, koji je dotad u zakup držao Veliku opštinsku kafanu, posle srušenu da se tu gradi Zadružni dom. „Mimikina kafana” je promenom gazde promenila ime, posle Drugog svetskog rata nacionalizovana i do 1970. pripadala Ugostiteljskom preduzeću „Vinar”, pa potom preuređena u porodičnu kuću. Vremešna kuća na lakat blizu pravoslavnog hrama opstaje, kuglana u dvorištu je radila još neko vreme, a posle zatvaranja lokala, već oronula, srušena je. 

Bande „Mimikino kolo” sviraju od Budimpešte do Novog Sada, pa i južno od Save i Dunava, kao i druge brojne Jocine pesme, koje je snimao i na pločama poznatih izdavača. Prvo, „Kaplarsko kolo”, objavio je već 1893. Ostavio je traga sve do svetionika srpske duhovnosti Sentandreje u Mađarskoj, gde su na repertoaru lokalnog orkestra „Vujičić”. Zgodnom prilikom sam slušao kako u Molu mestralnolno sviraju i Mimiku.   

Kao plodan stvaralaac i uspešan izvođač, u vreme Habzburške monarhije i Jugoslavije snimio je dosta gramofonskih ploča, a neke su sačuvane do danas. Baranji zna više od trideset njegovih kompozicija, i u kolekciji ima ploču s pesmom „Čija je ono zvezda”. U više navrata je o Mimikinom muziciranju pisano u časopisima, pa je „Neven” 1905. izvestio da su Tamburaško društvo „Lira” i Mlinko gostovali u Subotici. 

Mimika je imao i dobar glas, koji je na pločama ovekovečen uz pratnju njegove tamburaške družine, kod poznatih izdavača „Diadal rekord”, „Columbia Phonograph company” INC, „Favorit rekord” i drugih. „Banatkinja garava”, „Svatovac” i još neke na pločama je snimio zajedno s molskim gajdašem Jovanom Radivoljevim. Mimika je imao i čamac, kojim je voleo da plovi po Tisi, što su svedočile i stare razglednice.

Dobrovoljno vatrogasno društvo u Molu osnovano je 1885, a dve godine kasnije i duvački orkestar sa sedam stalnih članova. Sem gašenja požara, zadatak mu je bila podrška nastupa vatrogasne jedinice prilikom javnih nastupa, parada i sahrana. Joca je početkom 20. veka preuzeo rukovođenje orkestrom i predvodio ga sve do smrti, gotovo šest decenija. Maestro je imao ogroman uticaj i na muzičko vaspitanje mladeži Mola, a popularan je bio i u okolini jer je osnovao više horova, kojima je dirigovao. Honorarno je kao nastavnik pevanja četiri godine radio u Građanskoj školi u Molu, a nakon Drugog svetskog rata je na mlađa pokolenja prenosio znanja u Nižoj gimnaziji i Dečjem domu. Osnivao je u Molu sokolsku, omladinsku i profesionalnu muzičku kapelu, obučio veliki broj tamburaša, svestranih muzičara i susednoj Adi, koji su svirali na svadbama, raznim veseljima i u bircuzima širom države. Radi očuvanja tradicije vatrogasnog duvačkog orkestra, 1955. je osnovao pionirski orkestar od 30 članova. U Dečjem domu osnovao je ženski dečji tamburaški orkestar od 45 članica.

Za predani muzički rad, kojim je budio nacionalnu svest Bunjevaca i Srba, dobio je razna prizanja. Opština SPC u Molu je izrazila blagodarnost crkvenim horom, a prizanje mu je 21. maja 1914. odao Savez srpskih pevačkih društava na sletu u Somboru.

Mimika, kako su ga znali i zvali poklonici muzike u Molu i šire, aktivan je bio sve do smrti u Molu 1962. u 86. godini života. Počiva u porodičnoj grobnici na mesnom Katoličkom groblju. I u rodnoj Subotici njegove zasluge su upramćene pa je dobio i ulicu. Nazivi u Molu nisu menjani još iz vremena kad je maestro sigurno zavredio da dobije bar viđeniji šor, a da ne propada bar njegov spomenik na molskom groblju, postarao se pre nešto više od decenije Baranji. 

Milorad Mitrović