Славни композитор у свом Mолу није добио ни најзабаченији сокак

Родом Суботичанин, након заавршене Војно-дворско музичке школу у Београду, дошао је у Мол 1896. године, где му је мајка Емилија Ема Буљовчић купила кафану. Свирао је и на двору Карађорђевића, у Молу водио певачко друштво СПЦ, а основао и Тамбурашку банду „Лира”. У бачком месту крај Тисе, које је одувек стремило да буде варош, чувена је и „Мимикина кафана”, чије здање и данас постоји, али не и намена. Осим шанка и веће сале, имала је и сепаре за угледне госте са свих страна. Гостима је на увце свирала Мимикина банда и Велико бачко коло, познато и као Мимикино, које је компоновао, а опстало је до данас. Тад је уз кафану, у дворишту постојала куглана с дрвеним куглама и чуњевима.

Предани хроничар Мола Иштван Барањи причао је да је 1936. или годину касније продата месном гостионичару Ивану Радонићу, који је дотад у закуп држао Велику општинску кафану, после срушену да се ту гради Задружни дом. „Мимикина кафана” је променом газде променила име, после Другог светског рата национализована и до 1970. припадала Угоститељском предузећу „Винар”, па потом преуређена у породичну кућу. Времешна кућа на лакат близу православног храма опстаје, куглана у дворишту је радила још неко време, а после затварања локала, већ оронула, срушена је. 

Банде „Мимикино коло” свирају од Будимпеште до Новог Сада, па и јужно од Саве и Дунава, као и друге бројне Јоцине песме, које је снимао и на плочама познатих издавача. Прво, „Капларско коло”, објавио је већ 1893. Оставио је трага све до светионика српске духовности Сентандреје у Мађарској, где су на репертоару локалног оркестра „Вујичић”. Згодном приликом сам слушао како у Молу местралнолно свирају и Мимику.   

Као плодан стваралаац и успешан извођач, у време Хабзбуршке монархије и Југославије снимио је доста грамофонских плоча, а неке су сачуване до данас. Барањи зна више од тридесет његових композиција, и у колекцији има плочу с песмом „Чија је оно звезда”. У више наврата је о Мимикином музицирању писано у часописима, па је „Невен” 1905. известио да су Тамбурашко друштво „Лира” и Млинко гостовали у Суботици. 

Мимика је имао и добар глас, који је на плочама овековечен уз пратњу његове тамбурашке дружине, код познатих издавача „Диадал рекорд”, „Цолумбиа Пхонограпх company” ИНЦ, „Фаворит рекорд” и других. „Банаткиња гарава”, „Сватовац” и још неке на плочама је снимио заједно с молским гајдашем Јованом Радивољевим. Мимика је имао и чамац, којим је волео да плови по Тиси, што су сведочиле и старе разгледнице.

Добровољно ватрогасно друштво у Молу основано је 1885, а две године касније и дувачки оркестар са седам сталних чланова. Сем гашења пожара, задатак му је била подршка наступа ватрогасне јединице приликом јавних наступа, парада и сахрана. Јоца је почетком 20. века преузео руковођење оркестром и предводио га све до смрти, готово шест деценија. Маестро је имао огроман утицај и на музичко васпитање младежи Мола, а популаран је био и у околини јер је основао више хорова, којима је дириговао. Хонорарно је као наставник певања четири године радио у Грађанској школи у Молу, а након Другог светског рата је на млађа поколења преносио знања у Нижој гимназији и Дечјем дому. Оснивао је у Молу соколску, омладинску и професионалну музичку капелу, обучио велики број тамбураша, свестраних музичара и суседној Ади, који су свирали на свадбама, разним весељима и у бирцузима широм државе. Ради очувања традиције ватрогасног дувачког оркестра, 1955. је основао пионирски оркестар од 30 чланова. У Дечјем дому основао је женски дечји тамбурашки оркестар од 45 чланица.

За предани музички рад, којим је будио националну свест Буњеваца и Срба, добио је разна призања. Општина СПЦ у Молу је изразила благодарност црквеним хором, а призање му је 21. маја 1914. одао Савез српских певачких друштава на слету у Сомбору.

Мимика, како су га знали и звали поклоници музике у Молу и шире, активан је био све до смрти у Молу 1962. у 86. години живота. Почива у породичној гробници на месном Католичком гробљу. И у родној Суботици његове заслуге су упрамћене па је добио и улицу. Називи у Молу нису мењани још из времена кад је маестро сигурно завредио да добије бар виђенији шор, а да не пропада бар његов споменик на молском гробљу, постарао се пре нешто више од деценије Барањи. 

Милорад Митровић