SA 8 U KLADIONICU, SA 16 KOD ZELENAŠA Psiholog Jasmina Leković o odvikavanju mladih od patološkog kockanja

Istraživanje je radila psiholog Jasmina Leković iz centra „Život nije igra” za prevenciju i odvikavanje od patološkog kockanja, koja svakodnevno radi s mladima koji imaju ovaj oblik zavisnosti. „Dolaze mi klijenti i pričaju da su počeli s klađenjem sa osam, deset, dvanaest godina. Nisam mogla da verujem da je to moguće i došla sam na ideju da uradim istraživanje i saznam kakva je situcija u školama. Istraživanje se poklopilo s praksom, ispostavilo se da je više od 51 posto ispitanika imalo prva iskustva s kladionicom između 10 i 14 godina, na nivou celog uzorka”, otkriva nam Jasmina Leković s kojom razgovaramo o sve rasprostranjenijem problemu među mladima koji počinje kao zabava i igra, a završava kao patološki problem.

Vaše istraživanje pokazuje da mladi često započinju kockanje sa svojim roditeljima, i to kroz igre na sreću koje deluju potpuno bezazleno?

- Istraživanje je pokazalo da se svako peto dete mlađe od 10 godina prvi put susrelo s igrom na sreću uz pomoć svojih roditelja. I to je najčešće bila igra Loto, mada je bilo i onih koji su imali iskustvo s kladionicom, odnosno klađenjem, aparatima, ruletom. Najpopularnija igra među celokupnom ispitanom populacijom je kladionica, zatim slede greb-greb, Loto, Bingo, rulet, aparati, karte (poker, blek džek) i tombola. Više od 2/3 anketiranih učenika je izjavilo da se kladionice i kazina nalaze blizu škole te im je samim tim olakšano da se upuste u kockanje.

Kako roditelji da procene kada je zavisnost od kockanja uzela maha kod njihovih mališana? Koji su to znaci da je vreme da vam se obrate za stručnu pomoć?

Prvo mogu da primete da im je dete neraspoloženo, zabrinuto, odsutno, da ih izbegava, da se zatvara u sobu, neće s njima da razgovara. Mogu da ga pitaju šta nije u redu ali uglavnom će slagati, recimo, da se posvađao s nekim, neće priznati dok ne dođe u ćorsokak i ne zna kako da vrati novac. Tek tada se obrate roditeljima ili ih neko pozove da im javi. Zato je važno da se roditelji jave čim primete da nedostaje neki novac iz kuće, da je prodat zlatan nakit, telefon, laptop, ili neka mašina, alat, da je nešto nestalo ili je založeno. Deca u osnovnoj školi znaju da uzmu porodičnu ušteđevinu, po dve-tri hiljade evra i potroše na ruletu. To je prvi znak kada roditelj treba da reaguje, a ne da nalazi opravdanja tipa mladost-ludost, pogrešilo je dete i neće više. Najveća je greška kada traže da dete obeća da se neće više kockati jer ono to učini samo da bi smirilo stvar. Roditelji su jako naivni i to sam naučila radeći ovaj posao. Misle da je rešen problem ako vrate dug, međutim, kockanje se nastavlja. Pitanje je vremena kada će ponovo nestati neki novac iz kuće ili kada će saznati za neki novi dug. Dakle, prvo nestaje novac iz kuće, onda prodaju predmete iz kuće, a kasnije počinju da se zadužuju kod zelenaša, čak i osnovnoškolci.

Čak 26 odsto vaših ispitanika kocka patološki ili problematično. A što je još strašnije, 31 procenat tih učenika je počinio krivično delo kako bi nastavio sa kockanjem. Koja su to krivična dela?

- Da se razumemo i krađa od roditelja, a tako počinju, je krivično delo. Uvek ima onih koji ne prezaju da počine krivično delo, i to veoma ozbiljno, krađe, obijanja trafike, ali i prodaja droge, u osnovnoj i srednjoj školi. To obično rade kad se zaduže zelenašima. Problem je što sad ima i maloletnika od 17 godina koji zelenaše. Ljudi koji imaju novac daju tim maloletnicima da klincima pozajmljuju novac. Kad oni jednom uđu u kladionicu tamo se nađu i oni koji pozajmljuju novac i oni koji im nude da prodaju drogu ili da je prevezu od tačke A do tačke B i dobiće, recimo, 1.000 evra. To im deluje kao brza zarada i rešenje, međutim, uglavnom padnu već prvi ili drugi put i policija ih uhapsi. Nije to pravilo i niko njih ne tera da to prihvate ali se dešava da im se to nudi.

Kome konkretno roditelji mogu da se obrate za pomoć?

- Moraju se javiti psiholozima i psihijatrima koji se bave bolestima zavisnosti jer ovo je vrlo specifično. Ne vredi da idu kod klasičnog psihologa jer oni nemaju iskustva s tim i neće moći da pomognu. Ja sam se specijalizovala baš za kocku, radim sa zavisnicima preko 12 godina i znam sve o njihovom načinu razmišljanja i na šta su sve spremni. Znam sve trikove, naslušala sam se svega.

S tatom na klađenje

Psiholog Jasmina Leković smatra da je najbolja prevencija da se uopšte ne počinje s kockanjem jer se nikada ne zna ko će postati zavisnik. „Oni počinju s roditeljima vrlo bezazleno da igraju Loto, a potom zajedno popune neki tiket i pošalju decu u kladionicu da uplate taj tiket. Ta deca ne bi smela ni da ulaze u kladionicu jer je maloletnicima ispod 18 godina, zabranjen ulazak i boravak u objektima na sreću, kao i igranje. Ipak ih roditelji tamo šalju, uglavnom očevi da popune sportsku prognozu pa uplate nekih 50 ili 100 dinara, sitan iznos, ali tako se počinje. Niko ne uloži odmah sto evra, nego sto dinara. I onda otac, recimo, igra rekreativno i tako čitav život ali njegov sin vremenom postaje zavisnik i hoće da poveća ulog i to postaje problem”, kaže Jasmina Leković savetujući roditelje da kontrolišu decu i paze gde provode vreme i s kim se druže jer često daju previše slobode i poverenja deci, te da bi najbolje bilo da ih usmeravaju na neke hobije, treninge, učenje jezika kako ne bi imali slobodnog vremena koje će provesti u kladionici.

Kako izgleda terapija, da li su i roditelji uključeni u nju?

- To je porodična terapija. Na prvi razgovor moraju doći roditelji. I to dete će pristati da dođe ako zna da je napravilo problem. Moraju se postaviti pravila i to je uglavnom vezano za novac. Mogu da imaju kod sebe samo ograničenu količinu novca jer je on za kockare stimulans. Oni nemaju meru u trošenju niti osećaj za vrednost novca. Roditelji moraju da kontrolišu koliko novca će im dati i na šta tačno troše, do poslednjeg dinara. Recimo, mogu da potroše novac od užine na kockanje pa je bolje da ponesu sendvič.

Zbog onlajn kockanja uvodim roditeljski nadzor preko telefona i dete ne može da poseti nijedan sajt dok roditelj to ne odobri. Ne može ni aplikaciju da skine bez odobrenja. Recimo, deca kradu JMBG roditelja kako bi se kockali. Oni nemaju račun da bi mogao da im se uplati dobitak, a da bi podigli novac, moraju da pokažu ličnu kartu. Međutim, sad su u kladionicama uveli da im ne treba lična karta nego samo dođu i podignu pare.

Prati se i kretanje deteta, njegova lokacija. To ne radimo samo s decom nego i s onima koji imaju 35. Imam momka od 33 godine koji ima porodicu i uz njegovo odobrenje supruga prati njegovu lokaciju. Ona je preuzela kartice, novac, sve, i on se ne buni jer je shvatio da je to jedini način i da ne može drugačije.

Koliko dugo traje lečenje i koji je procenat uspešnosti?

Uglavnom se kaže za bolesti zavisnosti da je to zalečenje jer oni moraju u potpunosti da prekinu da se kockaju, ne mogu da nađu meru, kod njih je sve ili ništa. Ja ne verujem, niti bih mogla da kažem nekom roditelju ili supruzi posle nekog vremena, da klijent može sad da igra samo rekreativno. Desi se da oni naprave recidiv nakon nekoliko meseci ili godinu dana i to počnu nasitno ali vrlo brzo preraste u velike uloge. Moraju u potpunosti da prestanu da se kockaju. Praćenje je potrebno barem tri godine. Neki mi kažu: „Bolje da dolazim kod tebe ceo život jednom nedeljno ili mesečno, nego da se ponovo kockam. Bitno je da imaju s kim da razgovaraju jer ako dođe do nekih kriza onda se odmah vrate kockanju.

Ako postoji dobra volja, ako žele da se odviknu, ako postoji kontinuitet u radu, dakle dolaze redovno, i poštuju pravila, mi rešavamo problem.

Snežana Milanović