Rane od NATO bombi bole i posle 23 godine

Tog 24. marta 1999. godine, oko 19 i 20 sati, prvi avioni poleteli iz baze NATO u italijanskom Avijanu i građani Jugoslavije mogli su čuti neobičan zvuk. Sirene za vazdušnu opasnost značile su da je otpočelo NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije.

Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Naredbu je američkom generalu Vesliju Klarku, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Klark je docnije u knjizi „Moderno ratovanje” napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija. Pošto je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja u Srbiji i Crnoj Gori.

Prvog dana akcije, prve bombe su oko 19 .45 sati pale na pretežno vojne i policijske položaje i objekte u Prištini i drugim mestima na Kosovu. Skoro istovremeno bombe su padale i u Novom Sadu, kada je razorena policijska stanica na Klisi, a kasnije tokom večeri i u mnogim drugim gradovima širom Srbije i Crne Gore koja je bila tada deo SR Jugoslavije.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO. U noći između 24. i 25. marta počela je serija napada na području Batajnice, zatim je ođeknula jedna eksplozija u regionu Ralje i tri jake detonacije oko Avale. Pogođena je i radarska stanica u Rakovici.

Ako su prvo gađani samo vojni, ubrzo se prešlo i na privredne, a potom, bez osnova i opravdanja, i na civilne ciljeve. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno. U noći 23. aprila 1999. godine u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu nacionalne televizije usmrtio 16 radnika RTS-a. To je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.

Tokom bombardovanja izvedeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je približno 420.000 projektila, ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 kasetnih bombi od kojih je poginulo oko 200 osoba a ranjeno više

Tokom besomučne agresije NATO je srušio sva tri mosta na Dunavu u Novom Sadu: Varadinski 1. aprila i tada je poginuo Oleg Nasova. Samo dva dana kasnije, 3. aprila srušen je Most slobode i tom prilikom je ranjeno sedmoro ljudi. Žeželjev most je najduže odolevao bombama NATO, iako je gađan četiri puta: srušen je 26. aprila sa šest razonih projektila.

U pomoć je tada priskočila vojska, koja je pontonirskim skelama prevozila ljude s novosadske na sremsku stranu i obrnuto.

stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom. Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, koja je bombardovana čak 12 puta sa više od 250 projektila velike razorne moći, a snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe radi onesposobljavanja elektroenergetskog sistema.

Novi Sad je jedan od gradova koji su pretrpeli najveća razaranja. Pamte Novosađani razaranja zgrade RTV Novi Sad na Mišeluku, pogođena je i zgrada Banovine... Bombe su padale i na stambene objekte: na Đurđevdan je, na svu sreću izbegnuta velika tragedija, kada su na Detelinari pala četiri projektila i ostavila 80 porodica bez krova nad glavom...

Nema sredine u kojoj pre 23 godine nisu padale bombe. U pamćenju su još prizori sprženog voza u Grdeličkoj klisuri, uništenog valjevskog „Krušika”, čačanske „Slobode”, niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće stradala žena...Besomučno su razoreni i Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija... Pod ruševinama su ostale čitave porodice.

Ovaj besomučni napad zavšren je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO, u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I, ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa - Kfora.

Vojska tadašnje SRJ je u suprotstavljanju vazdušnim udarima bila je u inferiornom položaju. Jednostavno, nismo imali avione i rakete da se borimo s 19 država. Ipak, i u takvoj situaciji postignut je uspeh: najpre je 27. marta u ataru sela Buđanovci, kod Rume, oboren ponos američke borbene avijacije, nevidljivi F-117 A. Oborili su ga pripadnici tadašnje 250. raketne brigade iz Jakova ruskom PVO raketom “neva”. U rejonu Gučeva, kod Loznice, 2. maja oboren je F-16.

Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37..200 vojnika, iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile”, govori podatak da je od početka njihovog mandata sa Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano - 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga, trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.

Posledice NATO-bombi i danas, 23 godine kasnije, se itekako osećaju. Najviše po broju obolelih od malignih bolesti.  O materijalnoj šteti koja je naneta Jugoslaviji tokom bombardovanja izneti su različiti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na oko sto milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a. Grupa ekonomista G17 štetu je procenila na 29,6 milijardi dolara.

Milan Bozokin