Rane od „anđela” nisu zarasle ni posle 22 godine

Ubrzo, zatresla se cela zemlja. Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta 1999. godine. Devetnaest zemalja Alijanse, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, obrušilo se najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije. U Batajnici, Mladenovcu, Prištini.

Tokom 78 dana i noći bombardovanja, u 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila. Stradalo je 1.000 pripadnika Vojske i policije, 500 civila, a među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika. Teško su razoreni infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće.

Tadašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO. Novi Sad je jedan od gradova koji su pretrpeli najveća razaranja, a bio je među prvima na koje su pale bombe– već oko 20 časova tog 24. marta 1999. razorena je policijska stanica na Klisi. Usledili su još žešći vazdušni udari „anđela”. Rafinerija je bombardovana čak 12 puta, s više od 250 projektila velike razorne moći.

Pamte Novosađani i druga strašna razaranja: zgrade RTV Novi Sad na Mišeluku, pogođena je i zgrada Banovine... Bombe su padale i na stambene četvrti. Na Đurđevdan, na svu sreću, izbegnuta velika tragedija, kada su na Detelinari pala četiri projektila i ostavila 80 porodica bez krova nad glavom..

Teško su stradali i Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija... Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara. U pamćenju su još prizori

sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog „Krušika”, čačanske „Slobode”, niške pijace, na kojoj je stradala žena u sedmom mesecu trudnoće...

Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvanog OVK-a, 15. januara 1999.

godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS-a na Kosmetu, američki general-penzioner Vilijem Voker, predstavio je tu akciju javnosti kao „masakr” albanskih civila. Toga dana počela je dotad nezapamćena medijska kampanja - priprema za bombardovanje.

Taj besomučni napad završen je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO-a u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa – Kfor.

Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile”, govori podatak da je od početka njihovog mandata s Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano – 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga – trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.

Posledice NATO bombi i danas, 22 godine kasnije, i te kako se osećaju.

Tokom besomučne agresije NATO je srušio sva tri mosta na Dunavu u Novom Sadu: Varadinski 1. aprila i tada je poginuo Oleg Nasov. Samo dva dana kasnije, 3. aprila, srušen je Most slobode i tom prilikom je ranjeno sedmoro ljudi. Žeželjev most je najduže odolevao bombama NATO, iako je gađan četiri puta: srušen je 26. aprila sa šest razornih projektila. U pomoć je tada priskočila Vojska, koja je pontonirskim skelama prevozila ljude s novosadske strane na sremsku i obrnuto.

Vojska tadašnje SRJ je u suprotstavljanju vazdušnim udarima bila u inferiornom položaju. Ipak, i u takvoj situaciji postignut je uspeh: 27. marta u ataru sela Buđanovci, kod Rume, oboren ponos američke borbene avijacije, „nevidljivi” F-117 A. Oborili su ga pripadnici tadašnje 250. raketne brigade iz Jakova ruskom PVO raketom „neva”. U rejonu Gučeva, kod Loznice, 2. maja oboren je američki lovac F-16.

M. Bozokin