Radni vek u Dnevniku - Od slovoslagača do sportskog dopisnika

Tokom života, Jan je pratio promene, konstantno se obučavao, obrazovao i prilagođavao im se.

Jan Madacki rođen je u Kisaču, gde je završio i osnovnu školu, nakon koje se obučavao za kinooperatera i u bioskopu je radio sredom, subotom i nedeljom. Završio je i večernju trogodišnju školu, a u štampariji „Dnevnika” počeo da radi kao pomoćni radnik, da bi se kasnije obučio za mašinskog slagača. Uz to, ostvario je želju da se dodatno obrazuje, te je završio osmomesečni kurs žurnalistike na Radničkom univerzitetu u Novom Sadu i pola veka je bio dopisnik „Dnevnika”, čak i nakon odlaska u penziju.

– Pošto u to vreme niko nije pratio sport u Kisaču, počeo sam redovno da šaljem izveštaje o sportskim događajima za „Dnevnik”, a pratio sam i Slovačke narodne svečanosti u Bačkom Petrovcu, kao i njihov fudbalski klub – kaže Jan za naš list. – Tokom rada u „Dnevniku”, imao sam privilegiju da upoznam Miroslava Antića, Raju Vasiljevića, Đorđa Nenića, Slavka Marića, Milenka Grčića, Lazara Vasića, Slobodana Jakovljevića, Ivicu Mihaljevića i mnoge druge. Pamtim Miku Antića dok nosi dva vinjaka u restoranu „Dnevnika”, uvek smo se nudili da mu pomognemo.

Rad u štampariji bio je fizički težak, i kako Jan objašnjava, prljav posao jer se radilo sa olovom. Smene su trajale osam časova, a u situacijama kada nije bilo dovoljno radnika, radilo se duplo.

– Posao je bio naporan, slagali smo pločice sa slovima, premazivali ih bojom i na kraju su te stranice išle na rotaciju i distribuciju – priseća se Jan Madacki. – Olovo za mašinsku slagačnicu se topilo da bi se pravile šipke.  Kad nije bilo struje ložili smo drva da bi ga topili u velikom kazanu. Te štangle su bile veoma teške i nosili smo ih peške na prvi sprat.

Kao i sve drugo, napredak mehanizacije vremenom je ubrzao štampanje novina i olakšao rad zaposlenih. Iako je posao bio težak, Jan je za svoj trud i rad dobijao dobru platu, od koje je, kako kaže, mogao da priušti letovanje na moru sa svojom suprugom svake godine. Kako se priseća, kolektiv je tada bio velik, svi su bili bliski i družili su se, a redovno su organizovane i zabave i igranke za zaposlene. Za navršenu jednu, dve i tri decenije rada u listu „Dnevnik”, Jan ponosno ističe da je dobio tri sata.

Nakon odlaska u penziju, naš sagovornik nastavio je da izveštava o događajima u svom mestu, a nakon smrti svoje supruge, počeo je da prodaje robu na Futoškoj pijaci, po preporuci svog doktora. Menjao je mesto stanovanja pet puta. Učestvovao je u tri omladinske radne akcije, a naročito je ponosan na svoj doprinos u izgradnji auto-puta „Bratstvo-Jedinstvo” 1961. i 1962. godine. Bio je učesnik i u akciji raščišćavanja Skoplja nakon razornog zemljotresa koji je taj grad pogodio 26. jula 1963. godine.

Danijela Andulajević