Радни век у Дневнику - Од словослагача до спортског дописника

Током живота, Јан је пратио промене, константно се обучавао, образовао и прилагођавао им се.

Јан Мадацки рођен је у Кисачу, где је завршио и основну школу, након које се обучавао за кинооператера и у биоскопу је радио средом, суботом и недељом. Завршио је и вечерњу трогодишњу школу, а у штампарији „Дневника” почео да ради као помоћни радник, да би се касније обучио за машинског слагача. Уз то, остварио је жељу да се додатно образује, те је завршио осмомесечни курс журналистике на Радничком универзитету у Новом Саду и пола века је био дописник „Дневника”, чак и након одласка у пензију.

– Пошто у то време нико није пратио спорт у Кисачу, почео сам редовно да шаљем извештаје о спортским догађајима за „Дневник”, а пратио сам и Словачке народне свечаности у Бачком Петровцу, као и њихов фудбалски клуб – каже Јан за наш лист. – Током рада у „Дневнику”, имао сам привилегију да упознам Мирослава Антића, Рају Васиљевића, Ђорђа Ненића, Славка Марића, Миленка Грчића, Лазара Васића, Слободана Јаковљевића, Ивицу Михаљевића и многе друге. Памтим Мику Антића док носи два вињака у ресторану „Дневника”, увек смо се нудили да му помогнемо.

Рад у штампарији био је физички тежак, и како Јан објашњава, прљав посао јер се радило са оловом. Смене су трајале осам часова, а у ситуацијама када није било довољно радника, радило се дупло.

– Посао је био напоран, слагали смо плочице са словима, премазивали их бојом и на крају су те странице ишле на ротацију и дистрибуцију – присећа се Јан Мадацки. – Олово за машинску слагачницу се топило да би се правиле шипке.  Кад није било струје ложили смо дрва да би га топили у великом казану. Те штангле су биле веома тешке и носили смо их пешке на први спрат.

Као и све друго, напредак механизације временом је убрзао штампање новина и олакшао рад запослених. Иако је посао био тежак, Јан је за свој труд и рад добијао добру плату, од које је, како каже, могао да приушти летовање на мору са својом супругом сваке године. Како се присећа, колектив је тада био велик, сви су били блиски и дружили су се, а редовно су организоване и забаве и игранке за запослене. За навршену једну, две и три деценије рада у листу „Дневник”, Јан поносно истиче да је добио три сата.

Након одласка у пензију, наш саговорник наставио је да извештава о догађајима у свом месту, а након смрти своје супруге, почео је да продаје робу на Футошкој пијаци, по препоруци свог доктора. Мењао је место становања пет пута. Учествовао је у три омладинске радне акције, а нарочито је поносан на свој допринос у изградњи ауто-пута „Братство-Јединство” 1961. и 1962. године. Био је учесник и у акцији рашчишћавања Скопља након разорног земљотреса који је тај град погодио 26. јула 1963. године.

Данијела Андулајевић