PROF: DR SLOBODAN MITROVIĆ Poremećaji komunikacije biće vodeći problem ovog veka

Počev od plača bebe, preko učenja govora od roditelja i okoline u kojoj dete raste, pa do pevanja – čoveka definiše glas. Međutim, stiče se utisak da o glasu malo vodimo računa. No stručnjaci u ovoj oblasti koji vode brigu o tome na koji način proizvodimo glas, govorimo i pevamo, i koji leče poremećaje glasa zovu se fonijatri. I dok se o pravilnom hodu, držanju, pranju zuba može naći na hiljade članaka, o zdravom glasu, pravilnom govoru i pevanju i nema toliko izvora. A i glas, odnosno glasovni i govorni aparat, sklon je oštećenjima. Kada odrasli ili deca, vokalni ili nevokalni profesionalci  promuknu, izgube dobar glas, ili se u glasu čuje bilo kakva promena, onda je vreme da se poseti otorinolarinolog – fonijatar.

A u Novom Sadu jedna od adresa je i Poliklinika Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine gde radi prof. dr Slobodan Mitrović, stručnjak u oblasti fonijatrije. On je i jedini radno aktivni fonijatar, naslednik učenja češke fonijatrijske škole, u Srbiji. Mitrović je redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu i načelnik odeljenja Polikliničke službe klinike za otorinolaringologiju i hirurgiju glave i vrata Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine, te učesnik brojnih stručnih i naučnih konferencija koje se bave glasom i glasovnim poremećajima.  Na pregled kod njega dolaze svi koji imaju poremećaje glasa, bez obzira na njihov uzrok kao i pevači, voditelji, glumci kada im zatreba pomoć. Ili oni koji žele da se bave pevanjem, glumom ili drugim glasovnim i govornim zanimanjem.

– Nemamo pravu definiciju glasa. Prema onom što fonijatri smatraju glasom, je proizvod organa i sistema fonacije i mnogo je složeniji od onoga  što čujemo – kaže za „Dnevnik” dr Mitrović.

On navodi da organi i sistemi fonacije podrazumevaju vokalni sistem koji proizvodi glas i sisteme koji dodatno kontrolišu produkciju i određene druge karakteristike glasa

– Grkljan je organ u kome se stvara-generiše glas. Ali je centralni nervni sistem specifični organ za glas i govor. On je taj kompjuter koji naredi šta će raditi drugi organi, među njima i grkljan. A grkljan je izvršni organ i on izvršava ono što mozak naredi. Kontrola rada grkljana odvija se putem sluha i drugih sistema, odnosno putem čula – objašnjava Mitrović.

Atlas iskustva za generacije koje dolaze

Slobodan Mitrović je pripremio za štampu, knjigu, kapitalno izdanje „Atlas endoskopske dijagnostike larinksa (videolaringostroboskopija)“. 

– Volim da pišem i to nije prva knjiga, to je 19. knjiga u čijem sam pisanju učestvovao, a ovde sam jedini autor – kaže Slobodan Mitrović. – Atlas je u štampi koja će biti završena za desetak dana. Pred kraj mog specijalističkog rada u UKCV i pred kraj moje  nastavničke karijere na Medicinskom fakultetu, to će biti doprinos dodiplomskoj nastavi i postdiplomskom usavršavanju iz oblasti otorinolaringologije i fonijatrije. Razumevajući njen značaj, podršku za  ovo izdanje imao sam od Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučno- istraživačku delatnost. To je takozvana medicina zasnovana na dokazima. Bez toga teško možete nešto da tvrdite, a da to i ne dokažete. Sagledavajući sve to mislim da sam uspeo da spojim ono što je struka i ono što može da se iskoristi za edukaciju studenata koji dolaze.

Naš sagovornik ističe da je fonijatrija multidisciplinarna nauka koja podrazumeva da fonijatar, osim znanja medicine i svoje struke-otorinolaringologije, poznaje i osnove muzike, pedagogije, rehabilitacije glasa, neurologiju, psihijatriju i pedijatriju, jer se bavi i problemima glasa i  govora u dečjem uzrastu.

Jedna od ključnih karakteristika češke fonijatrijske škole je naglasak na proučavanju anatomije, fiziologije i akustike glasa i govora i njihovih poremećaja, a deo je rehabilitacione medicine. Za razliku od drugih grana medicine koje koriste savremenu opremu, u fonijatriji se glas najčešće procenjuje sluhom, a preciznije dijagnostikuje i objektivizuje sofisticiranom opremom. Njen osnivač Miloslav Seeman, kako kažu, bio je toliko dobar dijagnostičar da je pred kraj profesionalne karijere samo na osnovu pozdrava „dobar dan“ mogao da pretpostavi o kakvom je glasovnom ili govornom poremećaju reč. Njegov savremenik, dr Mitrović takođe se služi sluhom da utvrdi u kakvom je stanju glas njegovih pacijenata ali i pevača, glumca, spikera… Takođe, on ima i savremenu opremu da postavi precizniju dijagnozu i odredi terapiju.

On ističe da u Srbiji ima manje od 15 fonijatara, a procena Unije fonijatara Evrope i Evropske fonijatrijske akademije je da je potreban jedan fonijatar na milion stanovnika.

– Međutim, poremećaji komunikacije biće vodeći poremećaj kod ljudi u 21. veku i biće potreban mnogo veći broj stručnjaka koji se bave problemima komunikacije – upozorava dr Mitrović.

Po njegovim rečima, veliki broj dece od najranijeg uzrasta usmeren je ka mobilnim telefonima, tabletima, kompjuterima, ili televizoru i sve više mališana pre polaska u školu dolazi kod specijalista na pregled s poremećajima u razvoju glasa i govora, zbog loših glasovnih i govornih uzora za koje se vežu, u porodici ili van nje.

– Glas se razvija pod uticajem glasovnih uzora. Ako dete kroz igru i zabavu ima dobre glasovne uzore, on će razviti dobar i zdrav glas. Ako ima loše glasovne uzore, razviće glas onakav kakav ima njegov glasovni uzor. To može biti tata, mama, brat, sestra, baba, deda, osoba koja ga čuva, vaspitačica, bilo ko. Ne tako retko imamo situaciju da zajedno dođu mama i dete, ili deda i unuk koji imaju isti problem sa glasom. Pa zajedno prolaze rehabilitaciju. Uticaj genetike i porodice na razvoj glasa i govora polako se smanjuje, a uticaj spoljašnjih faktora van porodice, vrtića, škole vannastavnih aktivnosti i sredstava komunikacije postaje sve veći. Ako se približite vrtiću gde su prozori otvoreni, vi ćete čuti da unutra vri kao u osinjaku, jer sva deca viču. Ako se približite školskom dvorištu kada su deca na odmoru, vi ne možete čuti osobu pored sebe, jer deca toliko viču. To je jako loš scenario za budućnost. Oni su stekli naviku da tako razgovaraju preko mobilnog telefona i da viču. A kada su u grupi, viče nekoliko njih, pa mora i dete da viče da bi ga drugi čuli, a i da čuje samog sebe ako ga ne čuje grupa – kaže Mitrović.

Staljinova banka glasova

Koliko je glas specifična karakteristika svakog čoveka, Mitrović navodi reči profesora dr Živka Majdevca, osnivača fonijatrijskog odseka u Klinici za ORL Kliničkog centra Vojvodine, „da je glas specifičnija odlika od otiska prsta”.

– Da je tako, u prilog ide i činjenica da je Staljin imao banku glasova formiranu tako što je snimio glasove svih saradnika koji su mu bili važni. I kada su ih prisluškivali, onda su poredili glasove one koje čuju putem prisluškivača sa bankom glasova i zaključivali da li se radi o istoj osobi ili ne. U svakom slučaju banka podataka služila je u špijunske svrhe. Postoji profil - profesionalni slušač, i oni koji ga pohađaju školuju se za slušanje glasova. Oni se koriste za različite svrhe, a na zapadu obično u policiji i vojsci za razne krizne situacije, u slučaju konflikata, otmica, potencijalnih ubica, samoubica, gde oni na osnovu karakteristika glasa mogu da procene da li je neko u svojim namerama ozbiljan, da li je potencijalno spreman da uradi nešto ili nije, da li se može razgovarati ili ne… i to zaista ima svoju praktičnu primenu – ističe Slobodan Mitrović.

Osim tog navodi da mas mediji takođe daju loše primere za buduće naraštaje.

– Imamo loše glasovne uzore u medijima. Imamo spikere koji su promukli, koji imaju poremećaje u izgovoru glasa, vrlo loše akcentovanje, dikciju, nema više dobrog i obaveznog lektorisanja i to sve stvara lošu sliku jezičkog prostora. Mi nismo struka koja će uticati na preventivu toga, niti smo pedagoška struka da učimo nekog da govori. Mi stupamo na scenu tek kada nastane problem. Do tada se desi mnogo toga lošeg što mi treba da popravimo. Zato mislim da bi sistem školstva morao da povede računa o tome da deca mnogo ranije počnu da uče ispravan govor, da uz fonemu rade i grafemu, znači da vežu glas uz pojam slike i kako izgleda slovo. Oni to rade odvojeno. U predškolskom uzrastu uče samo glasove, a onda u prvom razredu rade grafeme. Radio sam istraživanje sa studentima defektologije za potrebe izrade diplomskih radova i rezultat je da se za godinu prelaska iz predškolskog u vrtiću do dolaska u prvi razred gde deca uče i fonemu i grafemu, broj govornih anomalija smanjuje za 30 posto – ukazuje naš sagovornik.

Vojvodina kao višenacionalna sredina ima i svoj uticaj na razvoj govora.

– Multijezička sredina utiče na razvoj govora. Problem su dvojezične sredine gde deca ne uče odmah do četvrte godine oba jezika, kada je najpogodniji period za učenje govora kroz igru, zabavu i imitacije. Ako dete prvo uči jedan jezik, pa mora brzo da nauči drugi, jer mora da krene u vrtić u kome se govori drugi jezik, dete će se sresti sa problemom. To se ogleda u poremećaju ritma ili tempa govora, u glasovima koje izgovara, i neprekidno prelaženje sa jednog na drugi jezik. U dvojezičnoj sredini bi najbolje bila ravnomerna zastupljenost oba jezika, maternjeg i jezika sredine, u periodu razvoja govora. I takva deca mogu i više od dva jezika da uče – zaključuje Slobodan Mitrović.

Tekst i foto:

Aleksandar Savanović