Priče iz Muzeja Vojvodine: Eržebet zbog Lazara promenila ime

Novosadski sokaci i pasaži oduvek su krili ljubavne priče gospođica koje su  smatrane fatalnim lepoticama i momaka koji su važili za „dobru priliku”. Kako kaže viši kustos i istoričar u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu Čarna Milinković, koja je nedavno održala predavanje o ljubavi, poznate su velike ljubavi poput one Laze Kostića i Lenke Dunđerski ili Jovana Jovanovića Zmaja i Ruže Ličanin, ali barokne fasade centra Novog Sada krile su nepoznate pojedinosti o drugim uticajnim Novosađanima, poput porodice Bajić, iz koje potiče čuveni kompozitor Isidor Bajić, a koja je živela u Grčkoškolskoj ulici.

- Isidorov brat, Lazar, se po završetku doktorskih studija u inostranstvu vratio u Novi Sad gde se bavio advokaturom sve do izbijanja Prvog svetskog rata - kaže Čarna Milinković. - Po objavi rata bio je među srpskim intelektualcima koji su uhapšeni i mobilisan je u austrougarsku vojsku, ali je uspeo da prebegne na srpsku stranu. Nakon rata bio je diplomata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u pregovorima s Mađarima 1919. godine u Budimpešti gde je upoznao svoju buduću suprugu Eržebet Kovač, Mađaricu jevrejskog porekla, rodom iz Sente.

Prema rečima Čarne Milinković njihove sudbine su se ukrstile spletom neobičnih okolnosti. Nakon Prvog svetskog rata Jevreji su imali mnogo neprijatnosti zbog svog porekla, pa su tako na vrata Eržebet Kovač jedne večeri pokucali nepoznati muškarci, provokatori. Ona se uplašila i uputila poziv za pomoć svom konzulatu u Budimpešti. Kao vitez na belom konju, uz pratnju nekoliko vojnika, po nju je došao Lazar Bajić i odveo je do ambasade i razrešio taj nemili događaj. Susret je bio sudbonosan, jer je godinu dana kasnije krunisan brakom u Crkvi Svetog Spasa u Beogradu, a Eržebet je promenila ime u Jelisaveta. Međutim, njihova ljubav nije bila tako bajkovita, već je bila na velikim iskušenjima.

Poznanstvo Crnjanskog i Olge

Miloš Crnjanski došao je u Novi Sad 1914. godine kako bi posetio polubrata po ocu, Jovana Crnjanskog, a spetom okolnosti upoznao Olgu Jurišić Šturm.

- Šturo je zapisao  „lakomislen, kao što sam bio, došao sam u Novi Sad i ostao samo zbog jedne lepe, mlade žene, sestre čuvenog muzičara, koja je sa svoje dve devojčice, isto tako došla da letuje kod brata. Ona je bila žena jednog čuvenog srbijanskog oficira. Ja sam za tom ženom skakao, glavačke, u mutnu vodu Dunava” - otkriva Čarna Milinković dodajući da su se oni sreli i nakon objave rata, kada je Olga je imala muke s povratkom u Srbiju, pa se u isti voz za Bukurešt ukrcao i Miloš Crnjanski. - Prirodu njihovog odnosa, sa ove vremenske distance, ne mžemo da odredimo, jedino možemo da pretpostavimo, iako je Olga bila 12 godina starija od Crenjanskog, da je među njima postojala međusobna naklonost i prijateljstvo. Crnjanski je više nikad nije spominjao.

- Drugi svetski rat u Kraljevini Jugoslaviji počeo je u aprilu 1941. godine, a Bajići su mesecima pre toga, od svojih prijatelja Jevreja iz Češke i Nemačke koji su bežali u Ameriku preko Beograda, slušali strašne priče o zlu koje je zadesilo Evropu - objašnjava naša sagovornica. - Zbog svojih antinacističkih stavova posle kapitulacije, Lazar je morao da se skloni sa porodicom na salaš u Senti. Već ostarelog Lazara mađarski fašisti su 1943. godine optužili za izdaju zbog prebega na srpsku stranu u Prvom svetskom ratu i odveli ga u zatvor, u kojem je boravio dok ga nije oslobodila Crvena armija. Godinu dana nakon hapšenja Jelisaveta je zbog svog jevrejskog porekla odvedena u logor. Ne zna se tačno u kom je boravila, ali se zna da je pobegla i pola godine se skrivala od Nemaca i  putovala kroz Evropu kako bi se vratila kući. Nakon rata komunisti su Lazaru i Jelisaveti oduzeli imovinu, i ostavili im samo stan u Karađorđevoj ulici u Beogradu. Lazar je umro 1947.  u 70. godini sedeći za radnim stolom i slušajući svoju dragu suprugu kako svira klavir.

Ljubav lepe Olge Bajić nije bila toliko nesvakidašnja kao njena veridba za Pavla Jurišića Šturma mlađeg.

- Veridba je bila u Novom Sadu u kući porodice Bajić, u Grčkoškolskoj ulici. Kada je stigao iz Beograda u Novi Sad, Šturm je otišao u berbernicu kod Steve Svinjarevića u Dunavskoj ulici da se dotera, a potom se popeo na sprat iznad, u kancelariju dr Lazara Bajića, gde se presvukao u gardijsku uniformu Srpske kraljeve vojske, sa perjanicom Garde kralja Petra Prvog - kaže Čarna Milinković. - Problem je nastao jer on nije dobio dozvolu od austrougrarskih vlasti da je nosi, pa je faktički u stranoj državi šetao u tuđoj uniformi. Kao da to nije bilo dovoljno, on je u svečanoj uniformi prošetao kroz Dunavsku i Pašićevu ulicu sve do Grčkoškolske. Policija je odmah krenula u poteru za njim, pa je Šturm nakon prosidbe bežao kroz šumarke do pruge u Petrovaradinu i uspeo da spase glavu. Nakon nekoliko sedmica on se vratio u Novi Sad, ovog puta s dozvolom austrougarskog poslanstva, kako bi se 1907. godine oženio izabranicom Olgom Bajić.

Nažalost, brak je trajao kratko, pošto je Šturm nakon venčanja uglavnom bio na ratištu i preminuo je između dva svetska rata, sredinom dvadesetih godina prošlog veka.

Silvia Kovač