Prečanska leksika: Paorluk

Nikad nije bilo više paora u novinama nego ovih dana i meseci. Na njivama ih nikad manje. Svi smo, jel’da, sad nešto drugo. Lepše i važnije. Ali zašto je reč „paor” toliko prirasla za srce i računar novinarima. Nazivani su još i gore. Recimo „individualni poljoprivredni proizvođači”, „kooperanti”, „privatnici”, čak i „kulaci”, što nije bilo samo ružno jer nikad nisu bili kulovi, već i dosta nezdravo, opasno po brkove, rebra i ostale delove paorskog tela. I seljacima su pogrešno zvani, jer na selu žive i oni koji se ne bave paorlukom, paoršagom. Paori su zemljodelci opšteg smera, mada ponekad usmereni (ne samo školom) na specijalizovane grane: ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo, a ko je posebno srećom izabran – podrumarstvo. 

Ovako opisanih paora u Vojvodini više nema. Najstarije zanimanje ovde više ne postoji. Nekad najbrojniji po zanimanju, žitelji ravnice se više ne bave svojim poslom. Postalo nemoguće. Od toga se ne može živeti. Zemlja se sad drugačije obrađuje. U stvari je na špricu, hemiji. Za motiku više nema posla, a ni volove i konje. Ore se teškim traktorima, od korova štiti hemikalijama, čak se sve čini da se i berba poveri teškoj industriji. Samo za berbu malina i drugih jagoda, nekog povrća i grožđa, neophodna je čeljad. Ruke, prsti, leđa… No, žale se vinogradari da ne mogu naći berače rizlinga, traminca i drugih važnih sirovina za čuvena fruškogorska i ina vina. Kažu, mladi sede u kafićima i čekaju papire da zapale preko grane i negde u Evropi rade kao konobari, šoferi, čistači… Neće u njive. Slabo  plaćeno, a nije baš ni lako trpeti sunce, još gore vetar i kišu.

Sasvim ih razumem. Uvek kad sam morao ili dobrovoljno, recimo, okopavao kukuruz, pa čak i rukom brao, sekao kukuruzovinu i denuo u kupe, setio sam se šta je svojim visokim činovnicima (nadam se, i nižim) učinio goslodar NR Kine Mao Cedung. Ne znam kako se sadi i žanje pirinay, ali znam da su ti prinudni tamošnji paori brzo uvideli šta je pravi rad. Uostalom, biti kao nekadašnji paor može samo neko. Zemlja je opet vlasništvo veleposednika, a oni nisu paori, već gospoda, kao i uvek u istoriji. Njive samo ponekad obiđu, sad čujem čak i avionom! Na oranicama su samo traktoristi, vozači, bunaryije. Niko više ne ore svoje njive, ima i takvih, ali malo. Sve su novi biroši, sad malo bolje plaćeni, ali otuđeni od zemlje i useva. Osim u retkim poslovima i trenucima kad je zemlji potrebna baš ljudska ruka. Ili pomoć životinja. Kao u vidu stajskog đubriva koje će postati muzejski retko. Kao i neke životinje, konji recimo.

A paor je izmišljen baš u Vojvodini. Navodno je pozajmljen iz nemačkog jezika gde Der Bauer znači seljak, zemljoradnik, a glagol bauen upućuje da neko nešto gradi, pravi, ali i obrađuje zemlju, u nekim rečenicama čak se i nada, očekuje nešto prijatno. Kao, mi smo, ovde, tako čuli da zovu zemljodelce pa im nadenuli „naše ime” paori. Kako smo ih zvali ranije, pre nego što je Marija Terezija ovamo naselila Švabe, ne zna se. Povrtare smo sigurno zvali „bugari”, jer su to na Veterniku bili do juče. Meni lično je mnogo bliže srcu (pamet ovde nije bitna) teorija, koju sam znao još od detinjstva kad me je deda svetovao da se manem škole i ostanem na salašu, gde će me on snabdeti zemljom, dobrim plugom i volovima. „Onda ti lepo svaki dan ideš da oreš. Lagano. Što ne uzoreš danas, sutra ćeš!” – govorio je moj deda (Paja, naravno). Slično kao i Bog koji je, navodno, dao nam ovde tako ravnu, bogatu i toplu zemlju uz reči: „Evo ti, čoveče, ova zemlja pa – ori!” Pošto je imao gromak glas, to što je kazao je silno ođekivalo i svi čuli „pa ori, pa ori, pa ori”, dakle „paori”. Da li je to bila Božja kazna ili nagrada, još se ne zna, ali je oranje ušlo i u mnoge pesme, pa sigurno nije bez neke čari. Tim pre što se pominju volovi širokih rogova i curice debelih obraza. Inače je to sasvim ozbiljan posao gde se ne pušta mozak na pašu već pažljivo gleda kako se mrginji, prave razori, kako ide crtalo, seku raonici, kako najbolje savlađuju uvratine.

U stvari, paoršag ili paorluk je stvar takoreći fundamentalna, pa se tako tretira u svim ozbiljnim državama. Paor mora da zna sve na svetu da preživi i bar iole dobro obavio svoj posao. Mora biti spreman da porani i odocni, pokisne i preznoji se, a naročito zdravo umori. Zato reč „paor” nije nimalo uvredljiva već označava čoveka dostojnog svakog poštovanja. I sažaljenja. Ipak, ako na selu baš hoćete nekog da ocrnite, opanjkate ili otkačite, nazvaćete ga „paorčinom”, suprugu mu „paorušom”, čak i „salašarom”. Paorkinja je pak žena koja se bavi muškim poslovima, paorlukom, ali paorove žene, družbenice, obično krste domaćicama ili redušama. Zna se da one drže kuću i red, ali i rade, rede živinu recimo, šure, čerupaju i kalaju guske i piliće, kljukaju ćurane redom. Ako je paorov posao nesavladiv, zamršen i težak, redušin je – sto puta teži. Zato je i ona mlada što je mećala nogu na potegu vikala „Neću”, a ona druga pevala u bećarcu: „Udaću se samo za jedinca / čim sa sica – odma’ gazdarica!” Mislila: ako se baš mora kod paora, bolje tamo naređivati nego rintati. Pogrešno – naravno!

Pavle Malešev