Пречанска лексика: Паорлук

Никад није било више паора у новинама него ових дана и месеци. На њивама их никад мање. Сви смо, јел’да, сад нешто друго. Лепше и важније. Али зашто је реч „паор” толико прирасла за срце и рачунар новинарима. Називани су још и горе. Рецимо „индивидуални пољопривредни произвођачи”, „кооперанти”, „приватници”, чак и „кулаци”, што није било само ружно јер никад нису били кулови, већ и доста нездраво, опасно по бркове, ребра и остале делове паорског тела. И сељацима су погрешно звани, јер на селу живе и они који се не баве паорлуком, паоршагом. Паори су земљоделци општег смера, мада понекад усмерени (не само школом) на специјализоване гране: ратарство, сточарство, повртарство, воћарство, виноградарство, а ко је посебно срећом изабран – подрумарство. 

Овако описаних паора у Војводини више нема. Најстарије занимање овде више не постоји. Некад најбројнији по занимању, житељи равнице се више не баве својим послом. Постало немогуће. Од тога се не може живети. Земља се сад другачије обрађује. У ствари је на шприцу, хемији. За мотику више нема посла, а ни волове и коње. Оре се тешким тракторима, од корова штити хемикалијама, чак се све чини да се и берба повери тешкој индустрији. Само за бербу малина и других јагода, неког поврћа и грожђа, неопходна је чељад. Руке, прсти, леђа… Но, жале се виноградари да не могу наћи бераче ризлинга, траминца и других важних сировина за чувена фрушкогорска и ина вина. Кажу, млади седе у кафићима и чекају папире да запале преко гране и негде у Европи раде као конобари, шофери, чистачи… Неће у њиве. Слабо  плаћено, а није баш ни лако трпети сунце, још горе ветар и кишу.

Сасвим их разумем. Увек кад сам морао или добровољно, рецимо, окопавао кукуруз, па чак и руком брао, секао кукурузовину и денуо у купе, сетио сам се шта је својим високим чиновницима (надам се, и нижим) учинио гослодар НР Кине Мао Цедунг. Не знам како се сади и жање pirinay, али знам да су ти принудни тамошњи паори брзо увидели шта је прави рад. Уосталом, бити као некадашњи паор може само неко. Земља је опет власништво велепоседника, а они нису паори, већ господа, као и увек у историји. Њиве само понекад обиђу, сад чујем чак и авионом! На ораницама су само трактористи, возачи, bunaryijе. Нико више не оре своје њиве, има и таквих, али мало. Све су нови бироши, сад мало боље плаћени, али отуђени од земље и усева. Осим у ретким пословима и тренуцима кад је земљи потребна баш људска рука. Или помоћ животиња. Као у виду стајског ђубрива које ће постати музејски ретко. Као и неке животиње, коњи рецимо.

А паор је измишљен баш у Војводини. Наводно је позајмљен из немачког језика где Дер Бауер значи сељак, земљорадник, а глагол бауен упућује да неко нешто гради, прави, али и обрађује земљу, у неким реченицама чак се и нада, очекује нешто пријатно. Као, ми смо, овде, тако чули да зову земљоделце па им наденули „наше име” паори. Како смо их звали раније, пре него што је Марија Терезија овамо населила Швабе, не зна се. Повртаре смо сигурно звали „бугари”, јер су то на Ветернику били до јуче. Мени лично је много ближе срцу (памет овде није битна) теорија, коју сам знао још од детињства кад ме је деда световао да се манем школе и останем на салашу, где ће ме он снабдети земљом, добрим плугом и воловима. „Онда ти лепо сваки дан идеш да ореш. Лагано. Што не узореш данас, сутра ћеш!” – говорио је мој деда (Паја, наравно). Слично као и Бог који је, наводно, дао нам овде тако равну, богату и топлу земљу уз речи: „Ево ти, човече, ова земља па – ори!” Пошто је имао громак глас, то што је казао је силно ођекивало и сви чули „па ори, па ори, па ори”, дакле „паори”. Да ли је то била Божја казна или награда, још се не зна, али је орање ушло и у многе песме, па сигурно није без неке чари. Тим пре што се помињу волови широких рогова и цурице дебелих образа. Иначе је то сасвим озбиљан посао где се не пушта мозак на пашу већ пажљиво гледа како се мргињи, праве разори, како иде цртало, секу раоници, како најбоље савлађују увратине.

У ствари, паоршаг или паорлук је ствар такорећи фундаментална, па се тако третира у свим озбиљним државама. Паор мора да зна све на свету да преживи и бар иоле добро обавио свој посао. Мора бити спреман да порани и одоцни, покисне и презноји се, а нарочито здраво умори. Зато реч „паор” није нимало увредљива већ означава човека достојног сваког поштовања. И сажаљења. Ипак, ако на селу баш хоћете неког да оцрните, опањкате или откачите, назваћете га „паорчином”, супругу му „паорушом”, чак и „салашаром”. Паоркиња је пак жена која се бави мушким пословима, паорлуком, али паорове жене, дружбенице, обично крсте домаћицама или редушама. Зна се да оне држе кућу и ред, али и раде, реде живину рецимо, шуре, черупају и калају гуске и пилиће, кљукају ћуране редом. Ако је паоров посао несавладив, замршен и тежак, редушин је – сто пута тежи. Зато је и она млада што је мећала ногу на потегу викала „Нећу”, а она друга певала у бећарцу: „Удаћу се само за јединца / чим са сица – одма’ газдарица!” Мислила: ако се баш мора код паора, боље тамо наређивати него ринтати. Погрешно – наравно!

Павле Малешев