PREČANSKA LEKSIKA: Ne masti, ’leba ti!

Čitam u svim novinama da nikada nije bilo više lažnih vesti i da „svi lažu”, naravno, oni iz drugih a ne „naših” sredina, država, partija i pokreta. To podseća na stari vic o ocvaloj lepotici koja ogovara komšinice rečenicom: „Jeste da sam se ja dvared rodila kao devojka, ali ovakvog kurvašaga nikada nije bilo!” Ko čita više novina i gleda bar dve televizije, mora se složiti bar s jednom stranom o (ne)poštovanju istine u današnjem svetu. Svejedno kome poveruje, izabraće laž.

Zanimljivo je da u našem, ravničarskom govoru, nema baš mnogo izraza za laganje. Ni blizu koliko je sinonima za opijanje, nažderavanje, pardon „lešenje”, ili „polno opštenje”, kopuliranje. Jednostavno se kaže da taj i taj ne govori istinu, da voli da slaže, da „masti”, što dolazi, valjda, od onoga da to što kaže ne bi pojeo ni pas s maslom, da je vrdalama… čak se traži pomoć i iz inostranstva. Dakle, kada neko „baroniše”, liči na barona Fon Minhauzena, svetski poznatog lažova. Ili da mu je nos sve veći, kao u Pinokija. Da, lagalo se uvek i po čitavom svetu, pa je Čerčil konstatovao da se najviše laže pred izbore, za vreme rata i – posle lova! Svi koji su okusili te situacije, veruju mu. Ima bajka o tome da su nekada istina i laž bile jednake, pa su se (na nagovor laži) kupale u nekoj reci, te je laž izašla ranije iz vode, obukla odelo istine i otišla u svet tako odevena. Otada ljudi više veruju lažima, a ne „goloj istini”, koja je često zaista neprijatna za slušanje i gledanje. Ipak, ima laži koje su dobrodošle. Zato što su duhovite, razgaljuju maštom, a ne pretvaraju se da su istinite.

Najlepše su, naravno, one iz treće Čerčilove kategorije: iz lova i ribolova. Poznate su tzv. lovačke priče, pa se taj izraz i uzima ponekad za obeležavanje lažova. Lovci to, naravno, ne priznaju, o čemu svedoči i ova zgoda. Kada su na godišnjoj skupštini jednog lovačkog društva pitali Lalu koliko je zecova skinuo te sezone, spremno je odgovorio – 99! Neko ga zapita: Zašto ne zaokružiš na stotinu? Zato što neću da lažem zbog jednog zeca – objasnio je Lala.

Vole da namaste i sportisti. Bio sam svedok kada je u jednom dugom putovanju vozom do Atine čuveni dugoprugaš i maratonac Franjo Mihalić ubeđivao nas mlađe članove reprezentacije da je on izdržljiv i u krevetu, te je jedne noći „ono” izveo čak šest puta. Čula to protiv svoje volje i Milka Babović, tada vrsna preponašica (kasnije poznati sportski komentator, posebno za umetničko klizanje), za susednim stolom vagon-restorana, pa ga fino ukorila: Miha, to mora da je bila polarna noć!

Ribolovci su još maštovitiji od lovaca, pošto ribe stalno ćute pa im time odobravaju priče. U Kovilju, mestu čuvenom po mnogim znamenitostima, pa i tom da mu se glavna ulica uvek zvala po pesniku Lazi Kostiću, postoji Klub lažova, tako zvan zvanično od osnivanja, sredinom prošlog veka. Tamo se ne laže, već se laž neguje. Kažu da je pre neku godinu pobednik ubedio žiri da je upecao tolikog šarana da je njegovim krljuštima pokrio krov nove kuće, toliko su velike to ploče bile. I još da je posle tog u Dunavu ostala tolika rupa da i sada, posle toliko promena vodostaja, bele lađe štrucnu kad dođu do tog mesta!

Meni je najlepše bila ispričana laž jednog starog ribara, a snimljena u izvanrednoj reportaži iz Vukovara pokojne Jaroslave Dobrenov Dugošije, davno pre rata, a emitovana na RTV-u. Pokazuje stari pecaroš Jarki njegovo omiljeno šaransko mesto, pa kaže: Dođem ja i zabacim, na kukuruz, tu gde stalno hranim. Ali iznenada puhne vetar i struna se obmota oko stabla vrbe. Međutim, šaran već bio zagrizao i povukao strunu. Vuče on, vučem ja. Tako skoro do mraka. Na kraju prepilasmo vrbu. Evo, vidiš panj. Još stoji. Taj štos sam pokušao da rekonstruišem na Jami jer baš imam na obali zgodan panj vrbe, ali mi nije uspelo. Begečani ne daju da se laži kradu. O ribi – nećemo.

Novinari, naravno, ne lažu, ali karikaturisti priznaju da preteruju. To im je osnovni alat poruke. Sećam se da je pre oko 40 godina Gradimir Smuđa, tada još uvek mlad karikaturista „Dnevnika”, sedeo u sportskoj redakciji i crtao (levom rukom) jedan od svojih priloga za naredni broj. Pričalo se o tome da li će čovek ikada trčati na 100 metara brže od deset sekundi kada je (ne dižući glavu) on izjavio: To nije ništa, ja trčim za devet sekundi. Graknuli smo svi: ’ajde Smule, ne laži! Uopšte ne lažem, ja znam prečicu! No, jedan je Smuđa Gradimir. Sada u dalekom mestu Luka, a u Italiji, gde priča i crta svoje bajke.

Pavle Malešev