ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА: Не масти, ’леба ти!

Читам у свим новинама да никада није било више лажних вести и да „сви лажу”, наравно, они из других а не „наших” средина, држава, партија и покрета. То подсећа на стари виц о оцвалој лепотици која оговара комшинице реченицом: „Јесте да сам се ја дваред родила као девојка, али оваквог курвашага никада није било!” Ко чита више новина и гледа бар две телевизије, мора се сложити бар с једном страном о (не)поштовању истине у данашњем свету. Свеједно коме поверује, изабраће лаж.

Занимљиво је да у нашем, равничарском говору, нема баш много израза за лагање. Ни близу колико је синонима за опијање, наждеравање, пардон „лешење”, или „полно општење”, копулирање. Једноставно се каже да тај и тај не говори истину, да воли да слаже, да „масти”, што долази, ваљда, од онога да то што каже не би појео ни пас с маслом, да је врдалама… чак се тражи помоћ и из иностранства. Дакле, када неко „баронише”, личи на барона Фон Минхаузена, светски познатог лажова. Или да му је нос све већи, као у Пинокија. Да, лагало се увек и по читавом свету, па је Черчил констатовао да се највише лаже пред изборе, за време рата и – после лова! Сви који су окусили те ситуације, верују му. Има бајка о томе да су некада истина и лаж биле једнаке, па су се (на наговор лажи) купале у некој реци, те је лаж изашла раније из воде, обукла одело истине и отишла у свет тако одевена. Отада људи више верују лажима, а не „голој истини”, која је често заиста непријатна за слушање и гледање. Ипак, има лажи које су добродошле. Зато што су духовите, разгаљују маштом, а не претварају се да су истините.

Најлепше су, наравно, оне из треће Черчилове категорије: из лова и риболова. Познате су тзв. ловачке приче, па се тај израз и узима понекад за обележавање лажова. Ловци то, наравно, не признају, о чему сведочи и ова згода. Када су на годишњој скупштини једног ловачког друштва питали Лалу колико је зецова скинуо те сезоне, спремно је одговорио – 99! Неко га запита: Зашто не заокружиш на стотину? Зато што нећу да лажем због једног зеца – објаснио је Лала.

Воле да намасте и спортисти. Био сам сведок када је у једном дугом путовању возом до Атине чувени дугопругаш и маратонац Фрањо Михалић убеђивао нас млађе чланове репрезентације да је он издржљив и у кревету, те је једне ноћи „оно” извео чак шест пута. Чула то против своје воље и Милка Бабовић, тада врсна препонашица (касније познати спортски коментатор, посебно за уметничко клизање), за суседним столом вагон-ресторана, па га фино укорила: Миха, то мора да је била поларна ноћ!

Риболовци су још маштовитији од ловаца, пошто рибе стално ћуте па им тиме одобравају приче. У Ковиљу, месту чувеном по многим знаменитостима, па и том да му се главна улица увек звала по песнику Лази Костићу, постоји Клуб лажова, тако зван званично од оснивања, средином прошлог века. Тамо се не лаже, већ се лаж негује. Кажу да је пре неку годину победник убедио жири да је упецао толиког шарана да је његовим крљуштима покрио кров нове куће, толико су велике то плоче биле. И још да је после тог у Дунаву остала толика рупа да и сада, после толико промена водостаја, беле лађе штруцну кад дођу до тог места!

Мени је најлепше била испричана лаж једног старог рибара, а снимљена у изванредној репортажи из Вуковара покојне Јарославе Добренов Дугошије, давно пре рата, а емитована на РТВ-у. Показује стари пецарош Јарки његово омиљено шаранско место, па каже: Дођем ја и забацим, на кукуруз, ту где стално храним. Али изненада пухне ветар и струна се обмота око стабла врбе. Међутим, шаран већ био загризао и повукао струну. Вуче он, вучем ја. Тако скоро до мрака. На крају препиласмо врбу. Ево, видиш пањ. Још стоји. Тај штос сам покушао да реконструишем на Јами јер баш имам на обали згодан пањ врбе, али ми није успело. Бегечани не дају да се лажи краду. О риби – нећемо.

Новинари, наравно, не лажу, али карикатуристи признају да претерују. То им је основни алат поруке. Сећам се да је пре око 40 година Градимир Смуђа, тада још увек млад карикатуриста „Дневника”, седео у спортској редакцији и цртао (левом руком) један од својих прилога за наредни број. Причало се о томе да ли ће човек икада трчати на 100 метара брже од десет секунди када је (не дижући главу) он изјавио: То није ништа, ја трчим за девет секунди. Гракнули смо сви: ’ајде Смуле, не лажи! Уопште не лажем, ја знам пречицу! Но, један је Смуђа Градимир. Сада у далеком месту Лука, а у Италији, где прича и црта своје бајке.

Павле Малешев