Prečanska leksika: Kukuruzi već se beru
NOVI SAD: Početak znane pesme Marka Nešića veli da je jesen stigla, ove godine i ranije, na silu, tj. višu silu, pa kukuruzi sazreli na brzinu zbog duge suše jer bi još šuštali zeleni listovi da su ih kiše zalile na vreme.
Tad bi bolje nalili zrno, produžili i ugojili se kipovi, a ovako će dobaciti tek malo više od pola prinosa lanjskog. A bio je izuzetan. No, panike nema, Srbija je po proizvodnji kukuruza uvek među prvih deset zemalja sveta, pa ga zato i zove “zlatno zrno”.
Dok su mnoge mirisne i romantične biljke čekale milenijume da uđu u pesme, narodne i “pravljene”, jednoj “krmini”, kukuruzu, bilo je dosta tek 300-400 godina. Istina, ovde u ravnici, više kao podsetnik đuvegijama da jesen ne propuste i opet se ne ožene, a možda udavače inspiriše i sam klip, najznačajniji ukras kukuruzne stabljike. A čarobna biljka osvojila je svet silovitim startom iz Novog sveta, negde u 16. veku, kad je zrno prvi put posejano izvan Amerike.
Tamo gde je sad Meksiko mu je postojbina, a tamošnji prvobitni žitelji, od nas zvani Indijanci, tvrde da su ga dobili direktno od bogova. Voli dosta sunca i prilično vode u nekim fazama rasta, ali je dovoljno prilagodljiv da ga ima, maltene, u celom svetu. Kod nas je došao preko Osmanlija, pa ga neki evropski narodi, Mađari, Italijani, Česi... zovu tursko zrno ili žito. Najčešće ime širom sveta na engleskom je korn, dakle zrno, u botaniku je upisan kao zea mays, u prevodu sa tahićanskog - biljka života. Dosta tačno jer je kukuruz, po nekim statistikama, potisnuo pirinač i pšenicu kao tradicionalne hraniteljke.
Od kukuruza se istisne preko hiljadu proizvoda, od lepka i građevinskih elemenata, do najfinijeg pudera, te, naravno, mnoštvo namirnica, sokova, brašna, ulja… Neki varijeteti se jedu bez obrade i dodataka, šećerci, kokice, bejbi korn (kiseli se kao krastavac), ali računajući, čak, osvežavajuća i alkoholna pića (burbon, viski, boza, ćiča morada u Peruu), od godišnjeg roda čovek pojede tek tri odsto! Stoka oko 40, industrija upotrebi desetak, a poslednjih deset godina čak 40 odsto američke berbe (najjače na svetu - oko 360 miliona tona) pretvara se u etanol, gorivo koje se dodaje benzinu ili ga zamenjuje. Neke evropske zemlje (Nemačka, recimo) koriste celu zelenu biljku za biogas. Moj već izanđali vic da su američki tehnolozi silni jer od kukuruza prave viski, a mi ga dajemo svinjama još uvek važi, uprkos opasci moje žene da je to isto. Kod nas, naime, maltene sve završi na prekrupi, eventualno nešto više šećerca i korn-flekica, za doručak. Sve je manje mamaljuge, kulje i kačamaka, a i proja zaostaje za gibanicom.
Prvo ime kukuruza kod nas zabeleženo je muruz (nepoznato poreklo), a sadašnje je oko 1830. izmislio češki naučnik svetskog glasa Jan Presl Svatopluk, pa sa bratom Borivojem dao i afirmisao mnoga imena biljkama, životinjama i mineralima, praveći “novotvore”, reči bliske slovenskim jezicima. Njihovi su nazivi vapno (kreč), klokan (kengur), paprika... Pošto su Preslovi bili Pražani, kukuruz je zadržao Preslovo ime i sad u nekim zemljama Habzburga. Dalje, širom Evrope, ima mnogo imena, ali se čini da su najlepše smislili Bugari - carevica ili carka. Makedonci ga zovu pčenka, Ukrajinci isto, Rusi kukuruce i papuša, Mađari mu tepaju tengeri (morski, prekomorski), Rumuni kažu porumbul, papuški, mamul, pa odatle i naša mamaljuga... Po Africi su ga širili Portugalci, te se tamo zove - mili. Turci su i trgovali moćnim zrnom, zvali ga misir, a kasnije kokoroz, te pomno pratili kako utiče na ishranu konja, jako važnih za vojsku (navodno je slabiji od zobi), ali i popularisali oslobađući raju poreza da ga seje.
Ključne reči za kukuruz su: klip - moćni plod, nekad samo od osam redi, sad i preko 20; šapurika - drška klipa, odličan ogrev i igračka vojvođanske dece; ljuštika - svilenkaste ovojnice klipa, korišćene za razne rukotvorine i punjenje “slamarica”; kukuruzovina - zrela stabljika, omiljena hrana, naročito krava; ogrizine - oglodana kukuruzovina, dobar ogrev zidanih pećki; kupe - uspravljeni snopovi kukuruzovine; yomba - ostatak stabljike sa korenom, ogrev siromašnih; mišlinger - gusto posejan kukuruz, stočna hrana i sastojak silaže; zaperci - neželjeni izdanci nekih starih sorti…
Kukuruz se nekad skladištio u klipu u čardacima (u Sremu – kotarke) uz vađenje, krunjenje i krupljenje po potrebi. Sad se bere kombajnima, odmah se kruni i smešta u silose. Šapurike, valjda, više i ne postoje, a ni ljuštike, pa, naravno, ni ogrizine.
Pavle Malešev
